Vido (priča o posvećenosti)


Ostrvo Vido
Srpska kuća Krf

Vido. Srpska kuća u gradu Krfu. Dva potresna doživljaja na kraju letovanja. Kao porodica posetili smo ova dva mesta. Želeo sam da se deca upoznaju sa delom istorije njihovog naroda, ali i da saznam više o dešavanjima koja su povezala srpski narod sa ostrvom Krf.
Učio sam iz istorije o ovim događajima, čitao i knjige, znao sam da su muke srpskih izbeglica i vojnika bile ogromne. Čisto napomena, zbog onih koji to možda ne znaju: 1915. godine, posle poraza od Austro-ugarske (I Svetski rat), srpska vojska se povlači preko Crne Gore, Albanije do ostrva Krf. Pri tome je skoro uništena i prošla kroz nezamislive patnje. Na povlačenju kroz Albaniju i posle na Krfu je poginulo, nestalo, zarobljeno ili umrlo od posledica preko 200,000 ljudi.

"Plava grobnica"
Komentar sa Vikipedije: „Prvi dani na Krfu su bili užasni za Srbe. Saveznici nisu imali dovoljno vremena da se pripreme za adekvatan prihvat tako velikog broja ljudi. Nije bilo dovoljno hrane, odeće, ogreva i šatorske opreme, pa su vojnici, izmučeni od napornog marša, masovno umirali. Ni vremenske prilike nisu bile naklonjene srpskim vojnicima jer je kiša neprekidno padala danima. Premorena i izmčena vojska je pod vedrnim nebom, bez šatora i zaklona sedam dana teško podnosila ledenu kišu. Na ostrvu Vido su iskrcavanji najteži ranjenici i bolesnici i to su uglavnom bili najmađi koje je povlačenje najviše pogodilo. Od 23. januara do 23. marta 1916 godine umrlo je 4.847 ljudi. Malo ostrvo Vido, kod Krfa, koje je bilo organizovano kao bolnica, jer pretvoreno u „ostrvo smrti“. A more oko njega u „plavu grobnicu“. Bez mogućnosti sahrane, oko 5,400 umrlih je spušteno u more. Iz pijeteta i poštovanja prema umrlim srpskim junacima, grčki ribari narednih 50 godina nisu izlovljavali ribu u tom području.“
Grobnica, ostrvo Vido

Mali podoficir
Znao sam do nekle sve ove podatke ali sam bio iznenađen jačinom doživljaja i tuge koju sam osećao. Dok sam u Srpskoj kući čitao deci o stradanjima srpskog naroda, knedla mi je stajala u grlu, a često sam i zasuzio (kao i klinci). Slike stradanja, umrlih ili živih leševa, slika čoveka kojeg su rastrgli vukovi, čamci puni leševa... Koliko su samo propatili. Slavna i tužna stranica istorije ovog naroda. Drago mi je da su deca to videla, ostavilo je veliki utisak na njih i probudilo želju da saznaju više o njihovom poreklu. Dirnula ih je slika dečaka vojnika (slika artiljerijskog podnarednika, 11 godina star), i video sam u njima i žalost zbog njegove sudbine i zahvalnost što ne moraju proći tim iskustvom.

A šta mi je lično značilo, što se tiče moje duhovnosti, jer ovo je blog Ka Hristu, a ne čisto putopis, ili blog koji se bavi istorijom?

Dotakla me je priča o ponašanju srpskih vojnika kada su stigli na Krf. Iako su prvih dana po dolasku bili bez šatora, hrane i ogreva, i umirali od gladi i hladnoće, nije zabeležena ni jedna pritužba lokalnog stanovništva na njihovo ponašanje. Kažu da nisu posekli ni jednu tuđu maslinu. Jedna od njihovih izjava je zapisana i glasi: „Svoje ne damo, tuđe ne uzimamo“! Pitanje koje mi se javilo je bilo – kako je to moguće? Odakle im tako visoki moral? Disciplina? Imao je naš narod i drugih ratova pa se nije pokazao u najboljem svetlu. Mislim da je ključ bio u verovanju da se bore za ispravni cilj, da daju svoj život za veći i značajniji cilj.

Koliko je značajno zadržati pravi cilj ispred sebe. Daje ti snagu za nadčovečanske postupke. Motiv i moral tamo gde bi trebao posustati. A tek u Hristu Isusu? E to pitanje postavljam sebi a i drugima!

Нема коментара:

Постави коментар