уторак, 05. јун 2012.

Jovan 14 - "Troje koji su jedan" (propoved)


Link za audio snimak propovedi: http://sr.cross.tv/83569

Beleške sa propovedi (grubo zabeležene beleške, izvinite na pravopisnim greškama, nisam imao vremena da ih sređujem ni da ih nadopunim)
Često kada mislimo o prvoj crkvi mi je idealizujemo. Mislimo da je sve bilo savršeno, divimo se njihovoj veri, spremnosti za žrtvu, svedočenju. Ono što ne znamo i ne primećujemo dok čitamo Novi zavet, jeste haotičnost u kome se nalazila prva crkva. Mnoge teološke istine nisu bile jasno definisane, knjige Novog zaveta nisu bile svugde jednako prihvaćene i često je dolazilo do sukoba oko teologije. Postoji priča da su na ulicama Carigrada znali da izbijaju sukobi oko teologije, da se prodavačice na pijaci pograbe za kosu oko nekog teološkog pitanja, kao danas oko političkih pitanja. Radi toga crkva je organizovala Sabore kako bi definisala šta veruje. Da pojednostavim, skupili bi se vodeći ljudi svih crkava i diskutovali o nekom pitanju koje je bilo sporno i dogovoreno prihvatali kao načelo verovanja.  


Mi evanđeoski hrišćani prihvatamo samo prve sabore, na kojima je istina hrišćanstva još uvek bila ne nagrizena uticajem grčke filozofije, ali i tu postavljamo pitanja da li postoji uticaj koji nije novozavetni. Prvi sabor je organizovan u Nikeji, 325 godine i tema je bila pitanje Hristovo Božanstvo. Tamo je definisana sledeća izjava:

Verujem u jednog Boga Oca, Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednog Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinotog; rođenog, ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz koga je sve postalo;
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetog i Marije deve, i postao čovek; I koji je raspret za nas u vreme Pontija pilata, i stradao i bio pogreben; i koji je vaskrsao u treći dan, po Pismu; I koji se vazneo u nebesa i sedi sa desne strane Oca; i koji će opet doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima, Njegovom carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornoga, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajedno slavi...

U ovoj izjavi Vere, koju nekada pevamo, nalazi se izjava o našem Bogu, kao o Svetoj Trojici, o Ocu, Sinu i Duhu Svetom. Pitanje koje se postavlja jeste da li je teologija iznesena u ovoj himni, deo poruke Svetog pisma? Nekada nas optužuju da je verovanje o Trojici dodato na Nikejskom saboru a da nije bilo verovanje apostola. Den Braun u Davinčijevom kodu iznosi tu optužbu.
Moramo priznati da je istina da se ni na jednom mestu u Svetom pismu ne pojavljuju reči Sveto Trojstvo/Trojica i zato je opravdan zadatak da sebi postavimo to pitanje, da li verujemo ispravno? Dok danas čitamo tekst i voleo bih da sa tim naočarima, sa tim pitanjem sagledate tekst. Da li se ovde pojavljuje Trojičnost ili ne? Podvucite reči koje se odnose na pojedine osobe Svetog Trojstva. Takođe ćemo razmisliti o tome koja je uloga svake od osoba Trojice.
A. TROJE KOJI SU JEDAN!
Prvo pitanje jeste, da li se ovde pojavljuju Sveta Trojica ili ne? Gde sve vidite tu sliku?
Drugo pitanje da li se radi o jednoj istoj osobi ili tri osobe koje su povezane na poseban način, tako da među njima ne postoji jasna granica, kao što je jasna granica u međuljudskim odnosima?
Dok sam čitao tekst stalno mi se nametala slika tri osobe. Isus govori o Ocu i Duhu, jasno praveći razliku u odnosu na sebe - On nije Otac, niti je Duh, ne radi se o tri manifestacije jedne iste osobe, nego o tri osobe. I u okviru te tri osobe, svako od njih ima posebnu oblast delovanja, o čemu ćemo malo kasnije govoriti.
Sa druge strane, među njima vlada veliko jedinstvo. 11 stih, 20 stih... Naprimer, kada govori o Duhu Svetom, 16 stih „moliću Oca da vam pošalje drugog utešitelja“, reč koju upotrebljava za drugog je alos. Grci su koristili dve reči za drugi. Heteros – što znači drugi, ali popuno različit od mene. Alos znači, drugi, ali koji je kao ja. Suština je da Isus ukazuje na povezanost ove tri osobe, na tako poseban način da nam ukazuje na njihovu jedinstvenost.
Neću još puno o tome, jer pokušaj da se objasni Trojičnost, vodi u teologiziranje. Bog koji se može razumeti nije Bog – davno je rekao Atanasije Veliki. Ali sa druge strane želim samo da primetite da u Svetom pismu postoji jasna slika o Svetoj Trojici, ne dovoljno jasna da je razumemo, ali dovoljna da je uočimo. I ona je od prvih vekova deo hrišćanskog učenja. Primer je i citat iz Poslanice Filipljanima, Sv. Ignjatija Bogonosca (pogubljen 106. godine u Rimu, učenik apostola): ”Tako je Gospod, poslao Apostole da uče među svim narodima, zapovedivši im da "krštavaju u ime Oca, i Sina i Svetoga Duha", ne u jednu ličnost koja ima tri imena, niti u tri ličnosti koje su se ovaplotile, nego u Trojicu koji imaju istu slavu.” 
I ovde stajem sa pričom o Trojstvu. Ostale istine učite na Učeništvu ili na seminarima. Moram priznati da me je vuklo da mnogo više pažnje posvetim ovoj temi, ali nemamo vremena. Vidimo da se pojavljuju tri Osobe, pitanje je kakve to praktične ili duhovne vrednosti ima za nas? Kao što sam rekao svaka osoba Trojice ima različitu ulogu, pa kako se to odnosi na nas.
 B.OTAC STVORITELJ I UPRAVITELJ
U samom tekstu ne piše nam puno o ulozi Oca (mislim da prvu osobu Trojice), osim da je tekst bukvalno nabijen ovom rečju, kao i sam Isusov govor. U tridesetjednom stihu, koliko ima 14 poglavlje, reč Otac se spominje 24 puta. Skoro u svakom stihu. Šta mislite zašto je tekst tako nabijen ovom rečju? Verujem da je razlog u tome, što Isus ovde govori svojim nabližim učenicima. Nije u pitanju konflikt, nego Isus prenosi samu srž svojim učenicima i želi da im naglasi koliko je važno da imamo odnos sa Ocem i da je on došao da nam to omogući – 6 stih – „niko ne dolazi Ocu sem kroz mene.“
Šta dalje saznajemo o Ocu  u ovom tekstu? Vidimo Oca kao onoga ko odlučuje. Isus traži od Oca da pošalje Duha Svetog i Otac ga šalje (16. stih), Otac je poslao Isusa i dao mu zadatak (24. stih), Otac zapoveda (31. stih)... Čak se u tekstu nalazi i čudna Hristova rečenica 28. stih – Otac je veći od mene. Kako to razumeti? Otac je suvereni vladar svega. Stvoritelj svega živog. On je onaj koji upravlja i odlučuje. U našem kontekstu mi odmah mislimo da je to i najvažnija osoba. Muslimani često napadaju hrišćansku veru u Isusa Hrista kao Boga, pozivajući se na ovaj stih. Mi mislimo da ako neko upravlja da je i najznačajniji, najvažniji. No u Trojstvu nije tako, jednostavno Otac je onaj koji odlučuje, to je Njegov zadatak. On je onaj koji vlada! I tu nema ljubomore, nego prihvatanje svoje uloge.
Sa druge strane Otac ujedno objavljen kao onaj koji plače nad grehom i propasti, koji je po svojoj osobnosti ljubav... Silni Bog! Sa druge strane izabrao je da nama bude Otac! Ne samo Hristov Otac, nego i naš! U uzoru molitve, Isus nas uči da se molimo Oče naš! Koristi za nas jedno od najintimnijih imena, sliku koja bi trebala za nas biti slika sigurnosti, zaštite, odnosa poverenja. Na blogu „Znakovi pored puta“ danas sam pročitao: „Otac je detetu mešavina junaka, vodiča, mentora, zaštitnika, učitelja i prijatelja. Njegova uloga je da voli, disciplinuje, predaje materijalno i moralno nasleđe, i snažno utiče na oblikovanje detetovog pogleda na svet. "Jedan otac vredi više od stotinu učitelja", zapisao je britanski pesnik Džordž Herbert.“  Tu ulogu za nas uzima i naš nebeski Otac.
Ko je Hrišćanin? Odgovor se može dati na mnogo načina ali najbogatiji odgovor koji poznajem je da je hrišćanin onaj kome je Otac Bog. ... Ako želiš da proveriš koliko dobro neko shvata hrišćanstvo, onda otkri koliko on sebe smatra Božijim detetom a Boga svojim Ocem. Ako to nije misao koja pokreće i vodi njegovo slavljenje, molitve i ceo njegov pogled na svet, onda je jasno da on uopšte ne razume hrišćanstvo. Jer sve što je Hristos podučavao, sve zbog čega je Novi zavet nov i bolji od starog, sabrano je u poznanju Boga koa Oca. Otac je hrišćansko ime za Boga.“ (Džejms I. Paker, "Bogopoznanje").
Sa druge strane, znam mnoge koji zbog svojih iskustva sa zemaljskim roditeljima, ne mogu doživeti Boga kao Oca. To im je strano, jer Otac je za njih loša slika. Otac je za njih bio neko ko je nasilan, nezainteresovan, udaljen, odsutan... kako takvom nekom predati svoj život?
Ponekad mislim da je glavni zadatak đavola da ljudima krivo predstavi Boga. Jevrejsko značenje reči đavo je "klevetnik". On kleveće Boga i nama govori da mu ne možemo verovati. Govori nam kako je Bog mrzovoljan i želi upropastiti naš život i oduzeti nam svaku radost življenja. Zamislite da je vaš otac takav? Recimo da mi moja deca priđu i kažu: "Tata, odlučili smo da ti danas budem na raspolaganju. Želimo provesti dan kako ti želiš od mene." Naravno da ne bih rekao: "E, baš sam to čekao. Zatvorit ću vas u podrum."
Besmisleno je verovati da bi nas nebeski Otac lošije tretirao od zemaljskoga. On nas voli više od bilo kojeg zemaljskoga oca i želi nam sve najbolje. Njegova volja za nas je ono "Što je dobro, ugodno i savršeno" (Rim 12:2). Njegova volja za nas je dobra. Ona je ugodna – ona je ugodna Njemu i nama. Ona je savršena - ne možemo još išta dodati. Jedino đavo želi da razori tu sliku da ne daš svoj život, jer onda gubiš blagoslove.
U današnjem tekstu vidimo Boga kao upravitelja, onoga koji odlučuje. Naš život je prepun odluka, mnoge su izrazito rizične. Bog želi da nas vodi da izbegnemo rizične poteze. To je uloga Oca, on upravlja našim životima da bi mi doživeli maksimu. Mi možemo reći, „ja želim biti gospodar“, i to je legitimno, ali pitanje jeste koliko smo dobri upravitelji. U ovom vremenu tranizcije mnoge firme propadaju, zbog lošeg upravljanja. Ako želimo da napreduju, ko treba da ih vodi vodi? Loš upravitelj ili dobar? Mi nismo dizajnirani da budemo samostalni upravitelji.
C. SIN OTKUPITELJ I POSREDNIK
 Dominantna slika Isusa u ovom tekstu jeste Isusa kao posrednika. Kroz njega upoznajemo Oca. On odlazi da nam pripremi mest u nebu, i otvara vrata za nas. On posreduje za nas da Otac pošalje Duha Svetog. On je put, istina i život. Isus je posrednik i to jedini koji nam je potreban. Šta to praktično znači?
Prvo on posreduje za naše spasenje. U Otkrivenju Jovanom 20:11-15 govori se o dve knjige, knjiga dela na osnovu kojih se sudi i knjiga Života. Suština poruke ovih stihova jeste da oni koji su upisani u knizi života ne dolaze na sud. A način da se nađeš u Njoj jeste da Isus posreduje za tebe.
Drugo on posreduje i kasnije u našem hodu sa Bogom. U I Jovanovoj 2:1 piše „Imamo posednika kod Oca – Isusa Hrista, pravednika.“ , zato mi ne verujemo u posredovanje svetaca, Marije, crkve. Imamo direktni put, jer imamo onoga ko nas zastupa pred Bogom, ne treba nam niko drugi.
To nas dalje vodi do pitanja da li tako gradim moj život, bez posrednika. Skoro sam učestvovao u jednom pastorskom sastanku na kome je razgovarano o ulozi pastora u crkvi, nas pet ili šest... Čitali smo jedno interesantno istraživanje o rastu ljudi u crkvi, a sve vezano za činjenicu da većina hrišćana duhovno rastu prve dve godine svog hoda sa Bogom, a posle toga prestaju sa rastom i ostaju na tom nivou ostatak života. Pitanje je bilo zašto se to dešava. Istaživanje je bilo u jednoj crkvi u SAD, po imenu Vilov krik. Najveća crkva u SAD. Analizirali su koliko njihove aktivnosti doprinose tome da ljudi duhovno rastu. Inače to je crkva poznata po svojim aktivnostima i programima. Šokirali su se kada su otkrili da sve te akivnosti ne doprinose rastu. Međutim ono zbog čega vam sve ovo pišem jeste odgovor na pitanje zbog čega ljudi rastu. A to je: izgrađen odnos sa Bogom. Faktor koji je najznačajniji za rast pojedinca jeste da li odvaja vreme svaki dan da čita Sveto pismo i moli se. Da li ima Tihi čas! Ovo je odlučujuće pitanje da li će neko uopšte rasti ili ne.
A sada da odgovorim dalje na pitanje kako da neko nastavi da raste posle druge godine. Odgovor je bio da rastu oni koji preuzmu odgovornost za svoj duhovni rast. Koji ne zavise od posrednika, pastora, učitelja i vođa nego razumeju da je njihova odgovornost da duhovno rastu. Jer onda nema kritika na propovedi, na slavljenje, na situaciju u crkvi ili okolnosti oko nas nego se fokusiramo na to da rastemo. Da citiram pastora te crkve – „Da li si u skorije vreme podsetio sebe čija je dužnost da dospe gorivo plamenu tvoje ljubavi? Da li je to posao crkve? Posao tvog supružnika? Posao tvoje male grupe? Ne. To je tvoj i moj posao, da se pobrinemo da naša ljubav prema Bogu i drugim ljudima raste. Niko to ne može uraditi umesto nas.“.
A zašto je to tako? Zato što nama ne treba posrednik! Ne govorim protiv propovedi i ostalog, naprotiv, ali to ne sme, i ne može biti osnovni način našeg rasta. Da rastemo samo kada slušamo druge. Propovedi nam daju drugačiji uvid, nešto što bi mi propustili, značajne su, ali nisu mesto našeg rasta. Jer nama ne treba posrednik!
Isus je naš posrednik. U njemu smo prihvaćeni. U njemu smo voljeni. U njemu smo vredni. U njemu imamo rast!  
D. DUH UTEŠITELJ
I treća osoba Svete Trojice jeste Duh Sveti. U današnjem tekstu Isus ga naziva Utešiteljem, Braniteljem... Grčka reč koja je u originalu je Parakletos, i može se prevesti na razne načine. Suština značenja te reči je bila osoba koja je branila siročad, udovice, njihova prava. Onaj koji zastupa one kojima je potrebna odbrana a da sami nemaju snage da se obrane.
Na koji načine nas sve brani: 1. Protiv otpužbi neprijatelja. Često navodim taj primer, da za razliku od Duha Svetog, koji nas teši, đavolovo ime znači klevetnik ili optuživač. On je suprotnost Duhu Svetom. I kada u naš život dođe misao o nama, da smo beznadežni, to je govor optuživača, ne Duha Svetog.
2. Protiv iskušenja i greha. Daje nam snagu kada dodju iskušenja.
3. Daje nam iskustvo sa njime, ali o tome sledeće nedelje!

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...