Manifest iz Manile - IV deo: Ceo svet


Manifest iz Manile - IV deo: CEO SVET
Manifest iz Manile (Manila Manifesto) je usvojen na Drugom međunarodnom kongresu o svetskoj evangelizaciji (Second International Congres on World Evangelization) održanom u Manili na Filipinima 1989. godine u organizaciji Lozanskog komiteta za svetsku evangelizaciju. Na Kongresu je učestvovalo više od tri hiljade predstavnika različitih, većinom evanđeoskih, crkava iz sto sedamdeset zemalja. Proglas se sastoji iz dva dela – 21 izjave koje su u drugom delu razrađene i objašnjene. 

C. CEO SVET
Potpuno evanđelje je povereno celoj crkvi kako bi bilo objavljeno po čitavom svetu. Zbog toga, neophodno je razumeti svet u koji smo poslani (Mt 16,15).
10. SAVREMENI SVET
Evangelizacija se odvija u kontekstu, a ne u vakumu. Potrebno je održavati pažljivu ravnotežu između evanđelja i konteksta. Moramo razumeti kontekst kako bi u njemu mogli delovati, ali ne smemo dopustiti da kontekst iskrivi evanđelje.
Iz tog razloga,  zabrinuti smo zbog uticaja “moderne” kao nadolazećeg pogleda na svet proizišlog iz industrijalizacije s njenom tehnologijom kao i iz urbanizacije i njenog ekonomskog poretka. Ovi faktori zajedno stvaraju okruženje koje značajno oblikuje način na koji posmatramo naš svet. Uz to, sekularizacija razara veru prikazavši Boga i natprirodno beznačajnim; urbanizacija mnogima dehumanizuje život; dok su masmediji doprineli obezvređivanju istine i autoriteta, zamenivši reč slikom. U kombinaciji, te posledice „moderne“ mnogima iskrivljuju poruku koju propovedaju i podrivaju njihovu motivaciju za misiju.
1900. godine, samo 9 posto svetske populacije je živelo u gradovima; a smatra se da će do 2000. živeti u njima više od 50 posto. Taj globalni prelaz ljudi u gradove, nazvan “najveća migracija u ljudskoj istoriji”, predstavlja veliki izazov za hrišćansku misiju. S jedne strane, gradsko je stanovništvo krajnje kosmopolitsko, i narodi mogu doći na naš prag, u gradu. Možemo li razviti globalne crkve u kojima evanđelje uklanja etničke granice? S druge strane, mnogi su stanovnici grada siromašni emigranti koji su istovremeno otvoreni za evanđelje. Mogu li Božji ljudi biti presvedočeni da se presele se u takve siromašne urbane sredine, kako bi služili ljudima i sudelovali u preobražaju grada?
Modernizacija donosi blagoslove kao i opasnosti. Izgradnjom komunikacijskih veza i transporta širom sveta, otvaraju se neviđene mogućnosti za evanđelje, prelazeći stare granice i prodirući u zatvorena društva, bilo tradicionalna ili totalitarna.  Hrišćanski mediji imaju snažan uticaj kako u sejanju semena evanđelja a tako i u pripremanju tla. Najveće misionarske radio stanice su posvećene objavljivanju evanđelja putem radija na svakom poznatijem jeziku do 2000. godine.
Priznajemo da se nismo dovoljno borili da shvatmo modernizaciju. Nekritički smo koristili njene metode i tehnike, i na taj se način izložili svetovnosti. Odlučujemo da ćemo u budućnosti ozbiljno shvatiti izazove i mogućnosti, odupirati se svetovnim pritiscima modernizma, objaviti Hristovu vlast nad savremenom kulturom u celini, i na taj način sudelovati u misiji u savremenom svetu bez svetovnosti (Dela 13,14-41; 14,14-17; 17,22-31; Rim 12,1.2).

11. IZAZOV ZA 2000-TU. I NADALJE
Svetska se populacija bliži 6 milijardi. Jedna trećina od njih nominalno ispoveda Hrista. Od preostalih 4 milijardi polovina je čula za njega, a druga polovina nije. U svetlu tih brojki procenjujemo svoj evangelizacioni zadatak uzimajući u obzir četiri kategorije ljudi.
Prvo, postoji potencijalna misionarska radna snaga, oni koji su predani. U ovom je veku ta kategorija hrišćanskih vernika porasla od 40 miliona u 1900. na oko 500 miliona danas, i u ovome trenutku raste dvostruko brže od bilo koje velike religijske grupe.
Drugo, postoje nominalni hrišćani tj oni koji nisu predani. Oni su prihvatili hrišćanski poziv (krstili su se, povremeno odlaze u crkvu i čak se nazivaju hrišćanima), ali im je stran smisao lične odanosti Hristu Isusu. Ima ih posvuda, po svim crkvama širom sveta. Njih hitno treba ponovno evangelizirati. Treće, postoje ne-evangelizirani. To su ljudi koji imaju minimalno znanje o evanđelju, ali nisu imali valjanu priliku da se odazovu. Oni su verovatno nadomak hrišćana, koji samo trebaju otići do susedne ulice, puta, sela ili grada kako bi ih pronašli.
Četvrto, postoje nezahvaćeni. Ima dve milijardi ljudi koji možda nikada nisu čuli za Isusa kao Spasitelja, i nisu nadomak hrišćana koji su njihovi sunarodnici. Postoji, zapravo, 2000 naroda i narodnosti u kojima ne postoji snažan, autohton crkveni pokret. Od pomoći je kada ih smatramo pripadnicima manjih “etničkih grupa”,  koji dalje povezane sa međusobno srodnim grupama (npr. zajednička kultura, jezik, dom ili zanimanje). Naj efikasniji glasnici evanđelja za njihovo dosezanje su oni vernici koji pripadaju njihovoj kulturi i poznaju njihov jezik. Inače bi ka njima trebali otići glasnici evanđelja iz drugih kultura, ostavljajući svoju sopstvenu kulturu i požrtvovano se poistovetiti s ljudima koje žele dosegnuti za Hrista.
Sada postoji oko 12 hiljada takvih nedosegnutih etničkih grupa koje su unutar 2 hiljade većih naroda, dakle, zadatak nije nemoguć. Do sada je samo oko 7 posto misionara uključeno u taj način evangelizacije, dok preostalih 93 posto deluje u polovini sveta koji je već evangeliziran. Ako želimo ispraviti tu neravnotežu, biće potrebno strateško preraspoređivanje zaposlenih.
Faktor koji nas zabrinjava i koji utiče na svaku od ovih kategorija je nepristupačnost. Mnoge zemlje ne daju vize slobodnim misionarima, koji nemaju drugu kvalifikaciju ili doprinos da ponude. Međutim, takva područja nisu potpuno nedostupna jer naše molitve mogu proći kroz svaki zastor, vrata ili prepreku. Hrišćanska televizija i radio, audio i video kasete, filmovi i literatura takođe mogu dosegnuti one koje je nemoguće drukčije dosegnuti. To mogu takozvani “graditelji šatora” koji kao Pavle zarađuju sebi za život. Oni putuju radi svoga zanimanja (npr. poslovni ljudi, univerzitetski profesori, tehnički specijalisti i učitelji jezika), i koriste svaku priliku da govore o Gospodu Isusu Hristu. Oni ne ulaze u zemlju lažno se predstavljajući, jer njihov ih posao doslovno odvodi tamo; jednostavno, svedočenje je bitan sastojak njihova hrišćanskog načina življenja, gde god oni bili.
Duboko smo posramljeni jer je prošlo gotovo dve hiljade godina od smrti i vaskrsnuća Isusa, a još ga uvek dve trećine svetskog stanovništva nije upoznalo. S druge strane, zadivljeni smo brojnim dokazima o Božijoj moći, čak i na najneuobičajnim prostorima sveta.
2000-ta. godina je za mnoge postala prekretnica. Možemo li se posvetiti evangeliziraciji sveta tokom poslednje decenije ove hiljdugodišnjice? Nema ničeg magičnog u datumu, ipak, zar ne bismo trebali dati sve od sebe kako bismo postigli taj cilj? Hristos nam je zapovedio da odnesemo evanđelje svim narodima. Zadatak je hitan.
Odlučni smo da ga poslušamo s radošću i nadom (Dela 18,1-4; 20,34; Lk 24,45-47).
12. TEŠKE SITUACIJE
Isus je jasno govorio svojim učenicima da očekuju protivljenje. “Ako su mene progonili”, rekao je, “i vas će progoniti”. Čak im je rekao da se raduju zbog progonstva, i podsetio ih je da je uslov za plodonosnost smrt.
Ta predviđanja, da je trpljenje hrišćana neophodno i korisno, vredi za svako doba, uključujući i ovo naše. Postojale su hiljade mučenika. Danas je situacija vrlo slična. Gorljivo se nadamo da će „glasnost i perestrojka“ dovesti do verske slobode u Sovjetskom Savezu i u Istočnoj Evropi, i da će islamske i hinduističke zemlje postati otvorenije za evanđelje. Ne odobravamo nedavno brutalno gušenje kineskoga demokratskog pokreta, i molimo se da hrišćanima ne donese nove patnje. Međutim, gledano u celini, čini se da drevne religije postaju manje tolerantne, prognani manje dobrodošli, a svet manje prima evanđelje.
U ovoj situaciji želimo dati tri izjave vlastima koje preispituju svoj stav prema hrišćanskim vernicima.
Prvo, hrišćani su lojalni građani, koji žele dobrobit svom narodu. Mole za njegove vođe i plaćaju porez. Svakako, oni koji su priznali Isusa kao Gospoda, ne mogu istovremeno zvati Gospodom bilo koju drugu vlast, i ako im to bude zapoveđeno ili da čine bilo šta drugo što Bog zabranjuje, ne smeju poslušati. Ali oni su savesni građani. Takođe, oni doprinose dobrobiti zemlje stabilnošću svojih brakova i porodica, poštenjem u poslovanju, napornim radom i dobrovoljnom delovanju u služenju hendikepiranima i onima u potrebi. Jednostavno, vlasti ne moraju strahovati od hrišćana.
Drugo, hrišćani odbacuju nedostojne načine evangelizacije. Iako narav naše vere traži da objavljujemo evanđelje drugima, naša je praksa da ga iznosimo otvoreno i iskreno, dajući slušateljima potpunu slobodu prihvatanja ili neprihvatanja. Želimo biti obzirni prema onima koji pripadaju drugim religijama i odbacujemo svaki pristup koji bi ih prisiljavao da se obrate.
Treće, hrišćani iskreno žele versku slobodu za sve ljude, ne samo slobodu za hrišćanstvo. U zemljama u kojima prevlađuje hrišćanstvo, hrišćani su na čelu onih koji zahtevaju slobodu za sve verske manjine. U pretežno nehrišćanskim zemljama hrišćani ne traže ništa više od onoga što zahtevaju za druge u sličnim okolnostima.
Sloboda“ispovedanja, praktikovanja i širenja” religije, kao što stoji u Opštoj deklaraciji o ljudskim pravima, može i treba biti zajamčeno pravo. Silno se kajemo za svako nedostojno svedočanstvo za koje bi sledbenici Isusa mogli biti krivi. Odlučujemo ne uvrediti nepotrebno nikoga ni u čemu, kako se ne bi nanosila ljaga Hristovom imenu. Međutim, uvredu krsta ne možemo zanemariti. Radi Hrista raspetog molimo se da možemo biti spremni po njegovoj milosti trpeti, i čak umreti. Mučeništvo je oblik svedočanstva koje je Hristos obećao kao posebnu  nagradu (Jovan 15,20; Mt 5,12; Jovan 12,24; Jr 29,7; 1 Tim 2,1.2; Rim 13,6.7; Dela 4,19; 5,29; 2 Kor 4,1.2; 2 Kor 6,3; 1 Kor 1,18.23; 2,2; Fil 1,29; Otk 2,13; 6,9-11; 20,4).

ZAKLJUČAK: OBJAVLJIVATI HRISTA DOK NE DOĐE
Tema Drugog Luzanskog kongresa je bila: “Objavljivati Hrista dok ne dođe”. Mi naravno verujemo da je Hristos došao; došao je kad je Avgust bio car Rima. Međutim jednoga dana, kao što znamo iz njegovih obećanja, doći će ponovno u nezamislivom sjaju kako bi svoje kraljevstvo učinio savršenim. Zapovedio nam je da bdimo i budemo spremni. U međuvremenu, razmak između njegova dva dolaska treba biti ispunjen izvršavanjem hrišćanskoga misionarskog zadatka. Rečeno nam je da odnesemo evanđelje do kraja sveta, i obećano nam je da će kraj veka doći tek kad to učinimo. Oba će se kraja (zemaljskog prostora i vremena) desiti istovremeno. Isus je obećao da će do kraja sveta biti s nama.
Dakle, hrišćanska misija je hitan zadatak. Ne znamo koliko dugo još imamo vremena. Sigurno je da nemamo vremena za gubljenje. Radi hitnosti naše odgovornosti, neophodni su nam drugi kvaliteti, posebno jedinstvo (moramo zajednički evangelizovati) i žrtva (moramo izračunati i prihvatiti cenu). Naš je zavet u Luzanu bio: “moliti, planirati i delovati zajedno na evangelizaciji čitavoga sveta”. Naš proglas u Manili je da je cela Crkva čitavom svetu prenese potpuno evanđelje, objavljujući Hrista dok ne dođe, sa svom neophodnom hitnošću, jedinstvom i žrtvom. (Lk 2,1-7; Mk 13,26.27; Mk 13,32-37; Dela 1,8; Mt 24,14; Mt 28,20).

Za prevod na srpski sam koristio izuzetno dobro urađen prevod na hrvatski jezik Ljubinke Jambrek, objavljen u: KAIROS - Evanđeoski teološki časopis / Godište II. (2008), br. 2 str. 349-364, kao i engleski izvornik. Moram priznati da se više radi o prilagođavanju hrvatskog prevoda na srpski jezik i nadam se da mi to gospođa Ljubinka neće zameriti. Nisam znao kako da stupim u kontakt sa njom i zatražim dozvolu za korišćenje njenog prevoda. Smatram za značajno da se pojedini dokumenti vezani za Evanđeosko hrišćanstvo prevedu na srpski jezik i budu dostupni evanđeoskim hrišćanima u Srbiji. Ovo je četvrti, završni deo Manila manifesta. Celokupna verzija sledi uskoro. 

Нема коментара:

Постави коментар