понедељак, 25. децембар 2017.

Pismo crkvi povodom Božića 2017

Pastor Protestantske hriscanske zajednice u Novom Sadu (drugim rečima - ja), svaki mesec piše pismo članovima crkve. Ovo je izvod iz Božićnog pisma... 

Draga crkvo, koristim ovu priliku da vam čestitam i poželim blagosloven Božić! Neka Božija ruka bude nad vama u toku praznika. Uživajte maksimalno u prisutnosti vaših najbližih. Neka ništa ne spreči Božije delovanje, i neka vas Njegova ruka štiti od svakog zla. Bog neka učini da u toku ovog praznika imate dovoljno za sve vaše potrebe, ali i da pretekne i učini vas sposobnim za svako dobro delo. Sretan vam i čestit Božić, a takođe i Nova godina.

Razmišljam o čemu da pišem u ovom Božićnom pismu. a da se ne ponovim...
Ovih dana puno razmišljam o sramoti kao velikom teretu našeg naroda i crkve. Kažu nekada da živimo u „sramotom-vođenoj“ kulturi. Od najranijeg detinjstva, najsnažnija opomena je – „nemoj, smejaće ti se deca“. Najteže nam je kada nam se smeju u parku, školi, u društvu. Smeh nas parališe sramotom. 
z


Ispraćamo goste sa rečima „nemojte nam šta zameriti“, jer je sramota, ako gosti zamere. Pre neki dan sam razgovarao sa prijateljem pastorom iz Niša, baš o ovom problemu. Kaže mi on, pošto mu je supruga iz Engleske – „Kada stanemo na pešačkom semaforu, na crveno svetlo, moja žena stane jer je to ispravno, bez obzira da li neko vidi ili ne. Ja stajem samo, ako neko vidi.“ Sigurno je da Englezi imaju mnoge mane u njihovoj kulturi, ali ovo oslikava naš problem – činimo stvari da se ne osramotimo. Sramota je jedan od naših najvećih pokretača.

Sramota, u smislu toga da nam bude neprijatno zbog loših stvari koje činimo, nije loša. Sam Apostol Pavle često u poslanicama izlaže ljude osećaju sramote zbog loših dela koje čine. Cela poslanica Korinćanima je u tom tonu. Sramota može biti dobar alat da se ispravimo. Problem je kada postane naš pokretač, da činimo dela samo iz tog motiva,  ne sme prerasti u strah od ljudi. 

Problem je da sramota može da nas spreči da uradimo dobre stvari. Ljudi teško postaju deo naše crkve jer „šta će reći komšije?“. Bojimo se da govorimo pred publikom, jer šta ako pogrešimo pred drugima? Neprijatno nam je da se javimo za neki zadatak, jer će ljudi reći da se mi guramo. Ne znamo naše duhovne darove, jer ako kažemo da imamo dar proroštva ili evangelizacije, ili... šta će ljudi misliti o nama? Šta ako nas optuže da smo ponosni? Ne podižemo ruke u slavljenju, ne igramo pred Bogom, ne tapšemo, ne molimo se glasno, ne... Ako je sramota naš pokretač, ostajemo vezani sramotom.

Zašto ova tema u Božićnom pismu? Isus je odrastao u kulturi veoma sličnoj našoj, takođe kulturi vođenoj sramotom. Josif ostavlja Mariju, Majku Isusovu, zbog onoga šta će ljudi reći (Matej 1:19) -zbog sramote. Fariseji zbog sramote razapinju Isusa, jer ih je osramotio pred ljudima... Isus odrasta u kulturi ispunjenom sramotom, verujem baš sa namerom, kao plan da slomi uticaj sramote na nas.

Nekadašnji zavisnik uživa u svome detetu... Slomljena
sila sramote i zavisnosti. 
On Bog, najmoćnije biće svemira, postao je čovek. Pavle u Filipljanima kaže „nego  je  sebe  svlačio, uzevši obličje sluge“ ili bi bolji prevod mogao biti „nego je sebe osramotio, uzevši obličje sluge“ tj. nas? On nastavlja, u Filipljanima 2:8 – „ponizio je sam sebe“, sve do krsta. Smrt je bila poniženje, sramota. Krst je bio sramotna smrt, smrt zločinca. Sramota je i da je rođen u štali, umesto u krevetu nekog dvorca. Biografija– „Rođen u zabiti provincije carstva, u štali“ ne priliči vladaru sveta. Štala je
bila sramota. To što nije bilo mesta za njega, je takođe bilo sramota.

Ali to nije sve: ceo život Isusa je takođe pratila „sramotna“ priča o njegovom začeću – da je kopile. Talmud, farisejska knjiga, posle Hristove smrti, tako piše o Njemu ("Ne, Isusova majka je bila Mirjam, koja je puštala kosu da joj raste duga. Pumbedita kaza o njoj: "Ona je bila neverna svome mužu."“ – citat iz Talmuda). Cilj je bilo osramotiti učenike Hristove, zaustaviti širenje Carstva ističući Hristovu sramotu.

Sramota, za sramotom. Isaija je davno prorekao „Bio je prezren i odbačen od ljudi, čovek bola... Bio je prezren kao onaj od koga ljudi kriju lice (sramota)... On je uzeo naše slabosti... i njegovim ranama smo isceljeni.“ (Isaija 53:3-5). Na njega je pala sramota kako bi mi bili isceljeni od naše sramote. Šta pod time mislim? Da je pogrešno osetiti sramotu? Sramota je dobro osećanje kada nas sprečava da činimo zlo. Međutim, kada je sramota vezana za naš doživljaj nas samih, kada se sebe sramimo. Ta sramota je duboko demonska, destruktivna. Kako sam već napisao, ona nas sprečava da činimo dobre stvari i uživamo u plodovima radosti Hristove. Takva sramota je naš neprijatelj, sluga đavolska. Takva sramota je greh za koji možemo da se pokajemo, i odbacimo sa svim drugim gresima.

Zato je priča o sramoti povezana sa pričom o Rođenju. Isus je, između ostalog, došao da nas oslobodi sramote kao pokretača. Slomio je svojim rođenjem i pobedom na krstu silu sramote, davši nam novi identitet – mi smo sada deca Kralja nad kraljevima. Prinčevi i princeze se ne sramote. Naš pokretač postaje razumevanje ko smo mi u Hristu Isusu. Njegova ljubav nas motiviše. Možemo odbaciti sramotu kao stari plašt - silom Duha Svetog.


Uživajte, ne srameći se, u ovom Božićnom periodu. Božić govori o slobodi. O pobedi. Proslavite ga sa vašim najbižima. Proslavite ponosno, ne srameći se tako što ćete  pozvati vaše prijatelje da i oni dožive isto. Neka nas sram ne spreči da im podelimo nadu večnog života. Neka nas sram ne spreči da ih pozovemo na neku aktivnost crkve. Nada večnog života prevazilazi svaki sram! 

3 коментара: