понедељак, 26. децембар 2016.

Punoletstvo

18 godina braka. Punoletstvo. Ujedno jedan od najvećih podviga mog života. Ako ste pročitali moje predstavljanje na blogu, ključna je rečenica koja govori o mom identitetu je sledeća: "Muž jedne žene i otac dvoje dece, koju pono, puno volim, što navodim sa radošću, jer kako je počeo moj život, nikada nisam očekivao da će se to desiti." Ali ovo nije blog gde pričam o mojoj prošlosti pre susreta sa Hristom, nego o meni i Mirjani.

Mirjana je prvo bila moje duhovno dete (duhovnom decom nazivamo ljude koji preko nas upoznaju veru u Hrista). Često bi se susretali u busu za Futog (ona se vraćala sa posla, ja iz crkve), i skoro uvek bi naš razgovor bio o veri u Hrista. Nebrojeno puta sam je pozvao u crkvu, na razna dešavanja, i naravno ne bi se pojavila. Do filma "Isus", projekcija u Ben Akibi, 95-te. Već sam izgubio nadu, i nisam više ni želeo da je pozovem, protiv volje sam je nazvao, došla je, i te večeri je postala Božije dete.

Mirjana je posle bila moj učenik (učenicima nazivamo ljude koje vodimo u prvim koracima hriščanske vere). Devedesetih, nekolicina nas smo bili jedini evanđeoski vernici u Futogu. Iako smo išli u grad u Crkvu, u toku nedelje smo puno vremena provodili zajedno. Kao najstariji hrišćanin, vodio sam male grupe, razgovarali smo o veri, molili se zajedno.

Mirjana je vremenom postala moj prvi, pravi najbolji prijatelj. Prijateljstva koja sam do tada imao, su uglavnom bila površna, kafanska prijateljstva, gde se druženje svodilo na zajednička napijanja, međusobna provociranja. Ako kažeš nešto lično, uskoro bi to bilo upotrebljeno protiv tebe. Kada sam postao vernik, i dalje nisam znao kako da izgradim iskreno, duboko prijateljstvo. Do Mirjane. Prvi put je tu bio neko ko je znao sve o meni, i ja o njoj, ko je razumeo, i koga sam razumeo. Pravo, duboko prijateljstvo.

Kažu da duboko prijateljstvo između muškarca i žene nije moguće, jer uvek preraste u nešto više. Ne znam, možda je tako. Kod nas, to se desilo, i u meni se nešto počelo menjati. Polako je postajala mnogo više nego prijatelj, postajala je osoba sa kojom bi voleo da provedem život. Ali prijateljstvo je bilo previše važno, nisam video kod nje znake da se njena osećanja menjaju i odlučio sam da ta osećanja zatrpam u sebe. Da čuvam prijateljstvo i nikada ne pokažem da osećam nešto dublje. Doneo sam zavet pred Bogom, čuvaću naše prijateljstvo i neću učiniti ništa da to prijateljstvo pokvarim.

I dalje smo provodili puno vremena zajedno. Kao da smo u vezi. I kao u svakoj vezi, počeli smo da se svađamo sve više i više. Skoro svaki drugi susret se završavao sa svađom. Počeo sam da primećujem stvari koje mi se nisu toliko dopadale, naučio da ih prihvatim, pa ponovo ih mrzeo.... Prijatelji... Ništa više... Ponašali se kao bračni par.

Tih dana u crkvi je bio u poseti gost iz SAD, sa proročkim darom. Pozvao me je na razgovor, i dobio proročku reč za mene: "Bera, Bog vidi želje tvog srca, i želi da znaš da će biti ispunjene." U mojim mislima su bile dve želje: 1. više vernika u Futogu, i crkva u Futogu; 2. Mirjana.

Nisam puno značaja pridavao njegovim rečima, niti sam verovao da to je ste reč od Boga... i dalje smo se svađali, oko bilo kod razloga. Par dana posle te proročke reči, strašna svađa sa Mirjanom. Razišli smo se posvađani to veče. Oko ponoći, čujem kucanje na moj prozor (znao sam ko je, Mirjana je tako najavljivala dolazak). Na biciklu, kaže: "Moramo da razgovaramo". Šetamo ulicom i kaže mi: "Bera, razgovarala sam sa drugaricama, i donela sam odluku - mi ne možemo više da se družimo." Na moje pitanje zašto, odgovor je bio - zato što više ne možemo da se družimo, gotovo je. "Zašto Mirjana?" "Zato što više ne možemo da se družimo", i tako u krug...

I odjednom, u meni bukne nada. Možda i ona oseća nešto prema meni, ispunjava se proročka reč? Sa strahom ali svestan da prijateljstvo svakako prestaje, upitah je: "Kaži mi, da li nije zato što ti nešto osećaš prema meni?"...

I završilo se zagrljajem, i već to veče smo razgovarali i budućnosti i braku. Znali smo da ćemo biti zajedno, zauvek, dok nas smrt ne rastavi. Šest meseci kasnije, dan posle Božića, postali smo jedno. Prvo duhovno dete, pa učenik, pa prijatelj, pa "neprijatelj", pa Božije obećanje, i na kraju životni saputnik.

Danas 18 punih godina. Veličanstvenih i teških. Nismo prestali da se svađamo, niti naučili sve lekcije. Pre nekog vremena bili smo zajedno na seminaru. Ispunjavali smo neki test, i prepucavali se oko rezultata, i Rob koji je vodio seminar je prokomentarisao našu vezu "vatra i benzin".  Danas sam pronašao citat koji sumira moja osećanja - "Savršeni par čine dvoje nesavršenih ljudi koji odbijaju da odustanu jedno jedno od drugog." Ne odustajem, jer šta god da se desi, posle Hrista, moja žena je najvrednija stvar koju sam dobio u životu.

Нема коментара:

Постави коментар