уторак, 20. септембар 2016.

Pogled ka večnosti

Misao koja raste... počne kao interesantno zapažanje, ali kako vreme prolazi sve je veća i veća. Kao
lavina - mali kamen pokrene mnoštvo kamenja. Često moj odnos sa Bogom mogu uporediti sa ovim iskustvom: usputna misao, tek jedva uočena, ali kako dani prolaze, na nju se dodaju razni drugi utisci, misli, iskustva, i od usputnog događaja nastane značajna poruka od Boga.

Viminacijum. Rimski logor, grad na obali Dunava, kod Kostolca, 50 km daleko od Beograda. Važno Rimsko pogranično utvrđenje, sve dok ga Huni u četvrtom veku nisu razorili. Razaranje su nastavili razni narodi, kamen po kamen odnoseći za gradnju svojih kuća, grob po grob pljačkajući. Ali puno toga je i ostalo...

Nekropola u Viminacijumu
Pre neki dan, sastanak tima Royal Rendžera, a sa tim je uvek povezana i neka avantura - ovaj put Istočna Srbija. Put talasa kroz kukuruze, uzak, pored same elektrane. U nekim momentima izgleda da ćemo ući u elektranu, dovodi nas do samih vrata... Da li smo se izgubili? Ima li zapravo išta tu da se vidi? Možda koji iskopan zid? Pa opet kukuruzi, kombi skače po talasima puta, i beli šatori u daljini. Budi nadu, nešto se tu ipak može videti...

 Početak obilaska je u nekropoli, tj velikoj grobnici. Odličan vodič objašnjava razne rituale koje su Rimljani koristili prilikom sahranjivanja, pokazuje šta je tu sve pronađeno... grobovi su iskopani, na pojedinim mestima nalaze se i skeleti koji ilustruju nešto zanimljivo - trag operacije, način sahranjivanja... I onda mali kamen koji je pokrenuo moje misli ovih dana - dva skeleta. Jedan hrišćanski, drugi paganski. Vreme kada su sahranjeni je verovatno drugi vek, pre 1800 godina. Nema velike razlike među njima, i jedan i drugi leže na leđima, i jednom i drugom ruke su prekrižene na grudima... međutim, kaže vodič, postoji jasna razlika među njima na osnovu koje se može utvrditi koji skelet je hrišćanski. Paganski skelet leži vodoravno, vodoravno položene glave. Hrišćanin leži sa uzdignutom glavom, okrenut prema istoku - i kamen u mojim mislima se pokrenuo...

Glava je, kako tumače arheolozi, uzdignuta u iščekivanju, znak da smrt nije kraj, da postoji život i posle smrti, uzdignuta je da posvedoči o veličanstvenoj istini vaskrsnuća. Postavljena je da gleda u ono što dolazi, jer smrt, prema verovanju pokojnika nije bila kraj. Takođe, glava je okrenuta je prema izlazećem suncu, istoku. Ponovno svedočanstvo o čekanju na ispunenjenje Hristovog dela.  U Mateju 24:27. stoji zapisano: "Jer kao što se munja pomoli na istoku, i zasja do zapada, tako će biti i sa dolaskom Sina čovečijeg." Znak dolazi sa istoka, pogled je okrenut ka istoku.

Zašto o ovome pišem? Dvoumio sam se više dana. Da li je ovo značajno? Da li objaviti ovu priču...? Čuo sam izjavu od Džonatana Edvardsa, engleskog teologa: "Bog je za religioznu osobu izvor dobitka, a za njegovo dete izvor velike lepote."Nisam siguran da sam ga dobro citirao, ali misao koja me je pokrenula jeste da me je uočeno dotaklo, donelo mi radost, i verujem da će doneti radost i drugima koji iskreno veruju. Onima kojima Bog nije izvor dobitka, nego izvor lepote življenja.

Misao koja me je pogodila je misao o nadi. Skelet koji posle 1.800 godina svedoči o istoj veri koju imam i ja. Da smrt nije kraj. Da postoji vaskrsnuće. Da Hristos ponovo dolazi po Njegovu decu. Za druge samo skelet, za mene momenat ohrabrenja - poruka: seti se, Hristos dolazi ponovo, ovo nije kraj! Drevni pozdrav prve crkve je bio - Maran ata, što znači - dođi Isuse Hriste. Dođi Isuse Hriste, čekamo te. Ovaj život je samo putovanje do tebe Bože.

Citiram Avgustina često: "Jer si nas stvorio za sebe, i srca naša nemaju mira dok se ne smire u tebi." Kada koristim ovaj citat, obično ga upotrebim u kontekstu svakodnevnog života - Bog nam daje mir u nevoljama i borbama. Ali ovaj citati ima i dublju dimenziju. Potpuni mir tek dolazi, smrt nije kraj, ona je početak mira.

Danas sam pevao staru himnu - "O Bože moj!". Napisao ju je švedski pastor Karl Boberg. Dok je putovao uhvatila ga je oluja. Dok je grmelo, i kada je oluja prošla - nastala je pesma divljenja Bogu, njegovom stvaralačkom delu. Zadnja strofa međutim govori:

" Kada će Isus doć po svoje svete,
uzet ih sebi, u svoj večni grad,
iz svega srca zapevaću pesme,
i klicat Silan si o Bože naš".

Posmatrajući kostur, skelet mog brata koji je živeo na ovoj zemlji pre 1800 godina, osetio sam nadu. Nadu u viđenom. Jer smrt nije kraj. Ovaj život nije konačnost. Priča se nastavlja. 




Digresija - ovo leto nismo mogli da putujemo na more. Godišnji smo proveli u našem kraju, obilazeći razna mesta koja ranije nismo stigli da vidimo. Rezultat: 1. fasciniranost bogatim kulturnim nasleđem, istorijom... 2. gorak ukus u ustima zbog nebrige - katastrofalne nebrige - uništene arheološke lokacije, vile. Zato nisam puno očekivao ni od Viminacijuma. Drago mi je da sam se jako prevario. Viminacijum - priča koju treba obavezno videti. Uređeno, napreduje... konačno nešto lepo urađeno...

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...