недеља, 27. децембар 2015.

Kažu da vreme leči sve rane?

Badnje veče u mom domu. Obeležavamo ove veče u okviru porodice, tradicionalna jela koje jedemo na Badnje veče od mog detinjstva, uobičajno i ustaljeno. Ali ovaj put i različito.

Lik iz crtaća na kojeg je moj deda jako ličio.
Završila se večera, deca se igraju, za stolom ostali samo stariji. I moj inače ćutljivi deda Janko se raspriča. Dugačak monolog, možda i najduži govor koji sam čuo od njega ikada. O siromaštvu, teškom detinjstvu i služenju na salašima, o volu koji ga je grejao dahom jer je jedino mesto za sluge bilo u štali (desetogodišnji dečak), kolonizaciji u Futog kao partizansko dete (i Slovaci su bili kolonizirani, ne samo iz Bosne i Crne Gore)...   kako je upoznao svoju suprugu, kako su se venčali... I na kraju kaže moj deda - "Volim ja da pričam", samo što retko priča. Još jedna tužna priča iz detinjstva. Deda je bio najstarije dete, u porodici koju bi danas nazvali disfunkcionalnom. 

Njegov deda (moj čukundeda) je bio lutalica, napustio porodicu i otišao u SAD, tamo koliko znamo ponovo se oženio. Lutao za zlatom, radio u Fordovim fabrikama, čak bio i šerif jedan dan (u vreme neke zlatne groznice, grupa u kojoj je bio moj čukundeda, stigla je u neko selo na Divljem zapadu, i pošto su bili najbrojniji izabrali su njega da održava red - sutradan su krenuli dalje za zlatom, i karijera šerifa se završila). Vratio se posle puno godina, navodno kada mu je sin tinejdžer koga je dobio u Americi izvršio samoubistvo. 

U toj atmosferi ostavljenosti, odrastao je moj pradeda. Rano se oženio, kaže deda da je rano počeo da pije, bio agresivan, zlostavljač. Kada se moj deda Janko rodio, sva sila zlostavljanja se sručila na njega. Dobijao je batine svakodnevno, iz različitih razloga, uglavnom potpuno nebitnih. Najčešći razlog je bio ipak kada bi nešto rekao. Kada bi progovorio, dobijao je batine. I kaže moj deda Janko - "Zato sam se uvek stideo da govorim, osećao se nesigurnim, nevrednim da govori." Moj deda Janko, od osamdeset pet godina, nosi ranu ceo svoj život.
Kažu da vreme leči sve rane... Nije istina! Mnoge rane vreme ne može da izleči. I kada imaš osamdeset godina, rana iz mladosti još uvek boli. Sa nekim ranama se i u grob leže. Kao moj deda Janko. Nekada sam se ljutio na njega jer nikada nije znao da razgovara sa mnom, da kaže neku lepu reč, nego uvek samo kritike - nikada nije ni naučio da to uradi. Nije imao od koga. 

Moje rane leči to sazanje, ali opet ne potpuno. Samo Hristos je nada. Isaija 53.4-5. "A ON bolesti naše nosi, i nemoći naše uze na se, a mi smo mislili da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On je bio ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kazna beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo". 

Na kraju Badnje večeri, kada se spremao da ide u svoju sobu, ustade moj deda Janko, i reč - "Sada želim ja nešto da otpevam". I otpeva nam Božićnu pesmu. Pesmu koju je zapamtio iz detinjstva, sa veronauke koju je pohađao u Silbašu, u Evangeličkoj crkvi. Drhtavim, stegnutim grlom, ali je otpevao. O Hristovom rođenju i Njegovom delu. Moj deda koji je hrišćane nazivao licemerima, u osamdeset petoj godini peva o Hristu. I priča.

Kažu da vreme leči sve rane... Ne leči! Samo Hristos. Zato je došao, da na krstu ponese i naše rane, nemoći, da isceljuje našu slomljenu dušu. Nešto potpuno i odjednom, a nešto korak po korak. 

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:
1. Prijavite se na ovaj blog. Polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada. 

2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla. 

3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta.

петак, 18. децембар 2015.

O Tanenbaum … O Christmas tree … O Božićno drvce - tekstovi članova PHZa

Tekst napisala Marija Čanji, iz Protestantske Hrišćanske zajednice. Povremeno objavljujem tekstove članova naše crkve pa evi tekst koji mi je poslala danas. Njeno premišljanje o Božiću... 

четвртак, 17. децембар 2015.

Pismo crkvi - Božić ili priča o tri siromaha

Draga crkvo,
    Nova godina je pred vratima. Još petnaest dana, i počinje 2016. Koja čuda će ona doneti? Kakva previranja? U svetu? Kod nas u državi? Ubeđen sam da ne smemo da posustanemo u molitvi za našu zemlju, i da su joj naše molitve potrebnije nego ikada pre. Molimo za naš narod da upozna Hrista, večnu nadu, a molimo i za crkve našeg grada da ih Bog upotrebljava da budu izvor nade. Naravno, i mi da budemo oni koji donose nadu!
     Takođe, draga braćo i sestre, od srca vam želim blagoslovene praznike, a iznad svega blagosloven Božić! Božić je pred nama, i kao crkva obeležavamo ga skoro mesec i po dana. Počele su kućne grupe sa adventnim periodom (koji još uvek traje), a završiće ga tinejdžeri sa kampom, sredinom januara. Dug period!!! Da li vredi ulagati u obeležavanje ovog praznika? Znate moje mišljenje da vredi, a ponovo sledi još jedno razmišljanje – Zašto vredi? Nazovimo to pričom o tri siromaha.
    Prvi siromah, je čovek o kome verovatno nikada niste čuli, ili ako ste čuli, zaboravili ste njegovo ime. To je Timoti Henri Grej, američki klošar i beskućnik. 2012. godine, pronašli su ga upravo u ovom periodu, smrznutog ispod mosta, gde je provodio noći. Ta noć je bila previše hladna, i Timoti nije izdržao. Umro je u šezdesetoj godini, napušten, bedno, nedostojno čoveka, bez kreveta, verovatno gladan i iscrpljen. Posle njegove smrti, otkrili su da je 22 godine bio naslednik 19 miliona dolara, samo to nije znao, i zato taj novac za njega nije imao nikakvu vrednost. To je bio njegov novac, svo vreme njegovog beskućništva, i sve što je trebao da uradi je da nađe advokata i uzme ga. U momentima kada je bio gladan, smrzavao se, patio, imao je devetnaest miliona dolara, ali od tog novca nije imao nikakvu korist. Bio je SIROMAŠAN PORED BOGATSTVA.
   Drugi siromah je BOGATAŠ KOJI JE OSIROMAŠIO. Pogađate na koga mislim? To je naš Gospod Isus Hristos. Iako Bog, i ima najčistije poreklo, došao je na ovaj svet kao osoba sumnjivog porekla – optuživan da je rođen iz preljube, da je sin rimskog vojnika... Iako Bog, kome je u nebu mu sve odavalo čast i okruživali ga anđeli, došao je na ovaj svet usamljen, ne u dvorcu, nego u zabiti Judeje. Iako Bog, i samim tim najbogatije biće univerzuma, nije imao ni krevetić da ga u njega polože. Iako Bog, i nebeske vojske su mu služile, i svemir je nastao na Njegovu reč -po rođenju, morao je da beži kao izbeglica u Egipat, kao onaj koji nema nikakvu zaštitu. Iako Bog, i vladar univerzuma, radio je teško, naporne poslove, celu svoju mladost i život. Najbogatije biće univerzuma, potpuno osiromašeno.
     Filipljanima 2:6-11: „On, koji je u Božijem obličju, nije smatrao plenom svoju jednakost sa Bogom, nego je samog sebe učinio ništavnim uzevši  obličje  sluge,  postavši   sličan   ljudima.kada je po spoljašnosti postao sličan čoveku, ponizio je samog sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu. Zato  ga  je  Bog  uzvisio  na najviše mesto i dao mu ime iznad svakog imena, da se na Isusovo ime savije svako koleno na nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod, na slavu Boga Oca.“ Teolozi su ovaj postupak nazvali samoispražnjenjem – pogrešno misleći da se Bog ispraznio na nivo čoveka. Pogrešno, jer Bog se nije ispraznio. Hristos je ostao Bog, ali je uzeo i prirodu čoveka- prirodu sluge. U maloj bebi je bio ograničen Bog u svoj svojoj punini. Bog se ograničio u siromaštvu čoveka Isusa, sina Josifa i Marije.
    I treća priča je o SIROMASIMA KOJI SU SE OBOGATILI. „Njegova Božanska sila nam je darovala sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom. Time su nam darovana dragocena i najveća obećanja, da preko njih uzmete udela u božanskoj prirodi...“ II Petrova 1:3-4. Razmislimo prvo o nama. Nemamo ni jedno jedino pravo na Božiju naklonost, svojim grehom odrekli smo se te naklonosti. Duhovno posmatrano mi smo siromasi, Sveto pismo nas opisuje kao duhovno mrtve. Nema ni jednog jedinog razloga da bi nam Bog pomogao, ili bio zainteresovan za nas.
      Razmislimo dalje o činjenici da je Bog uzeo i ljudsko obličje, i to radi nas. Da se osiromašio radi nas, nevrednih tog dela. Razmislimo i o činjenici da je radi nas, nevrednih, na kraju završio život na Golgotskom krstu. Svojom krvlju nas je otkupio od propasti. Razmislimo još i o tome šta nam je sve dao – sve što nam je potrebno za život i pobožnost, dao nam je puninu. Onima koji su bili duhovno siromašni, dao je sve blago duhovnosti. I ne samo to – nego nam je dao da imamo udeo u božanskoj prirodi??? Čudesno je pročitati te reči, kako se usuditi reći da ih razumemo? Da ja grešnik, ne samo da sam prihvaćen od Boga, ne samo da me duhovno obogatio, nego mi je dao udeo u Njegovoj prirodi? Od najvećeg siromaha, obogatio sam se. Od najvećeg siromaha, obogatio si se i ti brate, obogatila si se i ti sestro, time što si spoznala/spoznao Hrista. Ti si sada siromah koji se obogatio.
    Ovih dana obeležavamo Božić, radost dolaska našeg Spasitelja. Za Njega je to bilo osiromašenje. Nas je to obogatilo. I da se sada vratim prvoj priči. Moguće je biti bogat, a živeti kao siromašan. Moguće je umreti u siromaštvu pored svog bogatstva koje imaš. Pitanje je ko bi to želeo? A duhovno? Kako živimo, kako razmišljamo, koji stav zauzimamo? Stav siromaha ili stav bogataša? Kako sebe gledam – kao siromaha? Obespravljenog? Potlačenog? Ili kao biće koje ima udela u božanskoj prirodi?
    Ovih dana obeležavamo Božić, pitanje je sa kojim stavom ćemo ga obeležiti? Kao siromasi? Ili kao ... Narod koji je u tami hodio vidi svetlost veliku; onima koji u zemlji senke smrti seđahu zasvetli svetlost. Ti svoj narod umnožavaš, i veliku mu radost daješ i on se pred tobom raduje, kao što se žetvi raduje, kao što se veselo kliče kada se deli plen. Jer ti lomiš jaram pod kojim mu teško beše... Jer se rodi dete, sin se nama dade...
     Draga braćo i sestre, obogaćeni u Hristu Isusu, neka vam je blagoslovljen praznik sećanja na Njegovo rođenje, neka vam prođe bogato u svakom pogledu! 

петак, 11. децембар 2015.

I’ve kissed a junky’s hand

"In a conflict between the police and a group of young people gathered Sunday evening as a tribute to Alexis Grigoropoulos, a Greek teenager, three policemen were injured, and 35 people arrested in downtown Athens, Greece.                      
Greek agency ANA reported it’s peaceful in Athens after last night’s conflicts. The group of young people showered the policemen with Molotov cocktails, after which the response was shock bombs and tear gas. About 50 people gathered in Exarchia city block, which is a popular meeting place for anarchists and a place where policeman Epaminondas Korkoneas shot 15 year old Grigoropoulos from a fire gun and killed him on December 6th 2008. APF claims that protesters burned both trash cans and parked automobiles."

Today I walk the very same streets. Cars burned, marks left on pavement after Molotov cocktails, smell of gasoline and tear gas still in the air. Visible signs of anarchists, flags, and graffities. It is quiet, but tension is present.    

Down the same street is an Evangelic Church – The Church of God, the reason of my visit. At the door is a graffiti written by anarchists – To enter all churches (Anarchism as political movement that aims to abolition of all forms of state institutions which shall be replaced by self organized society of equality). It wasn’t meant as entering for the Word of God, but entering to abolish church as institution. Our host, Pastor of this church, stopped by to check whether the treats were conducted and the church was damaged.  It wasn’t. 

The very block Exarchia, is boiling with tension – emigrants, brothels, drug addicts, drug dealers… Just a few hundred meters away from the University and the Parliament a completely different world. I cannot say this world, this mixture of creativity, arts and evil is not interesting to me; I look at it all with my eyes wide open. I almost wish to switch places with my host Pastor, to serve God in this place… It is a world of confusion and chaos and brokenness, covered up not to be noticed from the main street, but strong and present.

While walking, we encountered an Orthodox priest. An elderly man, perhaps in his sixties, educated, a professor. Friend to our host, so we introduced, shared few words about where we came from and what are we doing in Athens (apologetics training)… so I mentioned this part of my calling to work with drug addicts. And this priest started his story.

“Just yesterday, a junky approached me at this very street corner, asking for some money. I took some money from my pocket, pressed it in his palm, bowed down and kissed his hand” he said. I first thought I misunderstood the priest’s poor English, that it was the opposite, that this junky kissed the priests hand, but he continued his story: “The junky looked at me in wonder and asked me – Why do you kiss my hand? I answered – Your hands also need to be kissed.” This old man, a priest, kissing hands of a junky begging for money; respecting him as a human, seeing worth in him, in this broken man, in this broken city block, in this place of conflict and evil.

The Church of God, Athens, Greece 
Just like Christ – God who came to this world of evil and chaos, to give worth to us people, “kissed our hands”. The image of tiny old man still hovers in my mind while I’m typing this blog in my hotel room. Image of a man who imitates Christ, renouncing his own title… fulfilling the words of Apostle Paul in Philippians 2:  "Have this mind among yourselves, which is yours in Christ Jesus,  who, though he was in the form of God, did not count equality with God a thing to be grasped,  but emptied himself, by taking the form of a servant, being born in the likeness of men.  And being found in human form, he humbled himself by becoming obedient to the point of death, even death on a cross.  Therefore God has highly exalted him and bestowed on him the name that is above every name,  so that at the name of Jesus every knee should bow, in heaven and on earth and under the earth,  and every tongue confess that Jesus Christ is Lord, to the glory of God the Father.

A call for me (you) to: 1. Empty myself, to follow the image of Christ and be the one who adds worth to people around me; 2. Love this broken world; not just like it but to genuinely care for brokenness to be healed; 3. Celebrate Christ’s “kissing of hands” even more at this Christmas, for Christ has by his birth, death and resurrection, given to me, a sinner, gave worth I certainly do not deserve. 

понедељак, 07. децембар 2015.

Poljubio sam narkomanu ruke

"U sukobima policije i grupe mladih, koji su se okupili u centru Atine u nedelju uveče da bi obeležili godišnjicu ubistva grčkog tinejdžera Aleksisa Grigoropulosa, povređena su tri policajca, a 35 osoba je privedeno.
Grčka agencija ANA je javila da je u Atini mirno posle sinoćnih sukoba. Grupa mladih zasula je "molotovljevim koktelima" policiju koja je odgovorila šok bombama i suzavcem. Oko 500 ljudi okupilo se u četvrti Eksarhija, koje je popularno sastajalište anarhista i mesto gde je policajac Epaminondas Korkoneas iz vatrenog oružja 6. decembra 2008. ubio 15-godišnjeg Grigoropulosa. AFP navodi da su demonstranti palili i kante za đubre i automobile. (prenosim vest iz Kurira, 6.12.2015.)"
Danas šetam istim tim ulicama. Spaljena kola, tragovi molotovljevih koktela po asfaltu, miriše još uvek na benzin i suzavac. Na sve strane znakovi anarhista, njihove zastave. Mirno je, ali se vidi napetost.

петак, 04. децембар 2015.

Bog piše najbolje priče (IN je biti CLEAN) - 4.12.2015

Danas na SPENS-u - manifestacija IN je biti CLEAN, našeg Reh. Centra
Prevencija naromanije? Kako mladima govoriti protiv druge? Iz ličnog iskustva, a i priča sa momcima iz Centra Duga (centar za reh. heroinskih zavisnika koji deluje pri našoj crkvi), znam da priča o negativnim efektima i problemima ima malo uticaja. Svi oni (i ja) smo čuli predavanja (u školi i van), gledali filmove, čitali knjige koji ukazuju na problem zavisnosti ali nam to nije pomoglo. Možda je odgovor u suprotnom pristupu? Umesto da se govori o zlu narkomanije, ponuditi druge opcije, razobličiti svet zavisnosti i kriminala kao nešto što nije "in", a ukazati na druge opcije kao "in" - sport, muzika, izviđači, književnost, volonterizam... Tako je rođena ideja o prevenciji narkomanije našeg Reh. Centra pod nazivom "IN je biti CLEAN". Menjati kulturu je dugačak proces ali korak po korak se to čini. 
Danas (4.XII 2015.) na SPENS-u (Sportsko-poslovni centar Novi Sad) održana je zimska manifestacija "IN je biti CLEAN" - ples, zumba, kaupera, biciklizam, atletika, Royal Rengers, muzičke škole, društveni aktivizam, enigmatika, društvene igre - razne organizacije su imale svoje štandove koje su posećivala deca iz novosadskih škola zajedno sa njihovim nastavnicima. Poruka: manite se droge, to nije IN, probajte da nađete nešto što će ukrasiti vaš život. Organizator kako sam rekao Reh. Centar "Duga" a idejni tvorac Aleksandar Janić Jana. Kako je došlo do te ideje... pa kroz njegovo iskustvo (sledi Janina priča): 

"Ime mi je Aleksandar Janić, zovu me Jana. Nisam planirao  život ovako, ali je sada mnogo bolji nego da sam uspeo u svojoj nameri. Imao sam veoma loš period u  zivotu i ja sam jedini krivac zbog toga. Veoma sam rano postao obestan mladić. Želeo sam da mi svaki dan bude zabava, da zarađujem zabavljajući se. Ali, sve je to vodilo u pogrešnom smeru.
Sa 23 godine, otvorio sam diskoteku u kojoj se skupljao ceo grad. Zbog nje sam prodao sve što sam imao i pozajmio veću svotu novaca, od pogrešnih ljudi. Posle nekog vremena, otkrio sam da me je partner pokrao i iz lokala izneo sve u šta sam uložio. Poceo je i rat, sve je stalo, čak i pravna država od koje sam očekivao da me zaštiti od nepoštenog partnera. Ni sam ne znam kako sam zelenašima plaćao mesečnu kamatu. Morao sam se obratiti ljudima sa druge strane zakona. Mog su partnera pronašli u Budimpešti, doveli ga nazad i naterali da mi svu muzičku opremu vrati. Ipak, bilo je kasno. I kada sam tu opremu uspeo prodati, prodao sam je po 10 puta manjoj vrednosti, rat je besneo. Bio sam obezglavljen, zbog duga i kamate, preplašen. Povukao sam najgori potez u životu. Da bih se resio duga, pristao sam da prodajem heroin, prihvatio sam rešenje nekih pogrešnih ljudi.
Nisam imao nikakva iskustva sa drogom, čak sam, do tada bio veliki protivnik. Ali postao sam nemoćan. Upecan i navučen. Drogirao sam se 14 godina, izgubio sam sve, uništio sve što sam imao i što sam bio. Devet puta sam se medicinski lečio, ali svaki pokušaj je bio bezuspešan. Jedino sam uspeo, ako to mogu nazvati uspehom, zameniti heroin alkoholom i lekovima. I tako sam nastavio još 4 godine. Sedeo sam u stanu omamljen, plašeći se da izađem na ulicu. Umišljao sam kako me svi gledaju i preziru – Kakav si ti to čovek Jano postao? Gotovo je. Griža savesti me polako jela i uništavala. A onda je došla, po meni, najteža bolest na svetu, depresija. Kad imas bilo koju drugu bolest, težis da ozdraviš, kad si u depresiji, jedino što želis je da umreš. To sam i pokušao, prerezao vene, ali nisam uspeo.
Rendžeri danas na In je biti Clean
U retkim trenucima svesnosti maštao sam. Kada bih samo mogao sve iz početka. Nisam ni znao da je to moguce. U Centar Duga sam došao juna 2009 godine, bez ikakve nade. Znao sam da je program utemeljen na veri u Boga, ali ja nisam mario. Ionako nemam šta da izgubim. Međutim, sledeceg jutra mi se desilo nešto zbog čega niko nije morao da me ubeđuje da Bog postoji. Probudio sam se bez ikakvih tragova krize. To je nemoguće po medicinskim saznanjima, jer sam dnevno uzimao mesečnu dozu lekova za umirenje, pio najmanje litru žestokog pica, pušio po 2 kutije cigareta. Mislim da lekari koji su me vodili u bolnici, jos uvek ne veruju u moju priču. Jednostavno sam znao da se Bog umešao. Nikad vise nisam popio ni kap alkohola, uzeo heroin, popušio cigaretu. I to je po meni jedino pravo oslobođenje, jer mi te supstance vise ne znače.
Hrista sam upoznao bez nekog senzacionalizma. Bio sam poslušan kada mi je rečeno da je Bog jedino rešenje za moj život. Molio sam se Isusu i zamolio ga da pruzme i vodi moj život, što očigledno sam nisam znao. Tek sam ujutro osetio da se desila promena. Čuo sam zvukove koje nisam dugo čuo. Pitao sam se, zar je moguće da ptice nisu pevale 18 godina. Osetio sam miris voćaka iz bašte i pitao se gde je taj miris bio sve ovo vreme. Shvatio sam da sam se vratio kući i da nekome i negde pripadam.
Imao sam sreću što je centar bio prava duhovna teretana. Imao sam kome da dosađujem sa gomilom pitanja, priliku da posećujem seminare. Ipak, najviše sam naučio sa originalnog izvora, Hrist je bio moj najvažniji mentor. Kada sam 2010 zavrsio program, poceo sam da volontiram u Centru Duga i sluzim u PHZ-u. Posle nekoliko meseci, dobio sam ovde i posao. Nekako sam znao da me Bog zeli na njegovoj strani u borbi dobra i zla i to sam otkrio i kao svoju svrhu zivota.
Znate, kada ste narkoman i alkoholicar, namece se jedno pitanje. „I ako mi uspe da se skinem, sta posle? Svi me znaju, obelezen sam, nemam nista. Kao krater sam od nuklearne bombe, sve je golo i sprzeno." Meni je i to Bog resio. Dao mi je novi identitet i doveo Bojanu, moju sadašnju ženu. Bio je to odgovor na molitvu u kojoj sam je bukvalno rečima nacrtao.
Čudo je i čudan taj deo mog svedočanstva. Bojana je ušla nekako nenametljivo i nežno, baš kao Hrist. Došla je na nekoliko službi, a Isusa upoznala na Alfa kursu. Već tada sam služio na Alfi, zahvalan Bogu što je kroz ovaj kurs i moja majka upoznala Boga, a to su dve najvažnije žene u mom životu. 

Ovde nije kraj Hristovog nadoknađivanja onoga što sam sam uništio. Dva dečaka koji su svojim malim životima potpuno ukinuli dosadu u mom životu, postali nova meta ljubavi i motiv za nastavak hoda sa Hristom, stigli su u moju bajku nekako nenametljivo i nežno. Zovu se Jovan i Ilja."

Bog piše najbolje priče - kao što je Janina. Od izgubljenog slučaja, do supruga, oca. Od beskorisnog člana društva, do čoveka koji pokreće manifestaciju "IN je biti CLEAN", sa ciljem da pomogne drugima da ne krenu putem zla. Potpunu prokret. To volim kod Boga, što On čini potpuni preokret, samo za razliku od "holivudskih priča", ove priče su realnost. 
Mene to jako hrabri, a tebe? Ako lutaš, mučiš se sa svojim borbama, i tražiš izlaz, rešenje postoji. Bez obzira koliko godina imamo, rešenje postoji. Sa Bogom nikada nije kasno. On piše najbolje priče, i takva priča može biti i tvoja. Slobodno me kontaktiraj, da vidimo kako da ti pomognemo.
A ako si već našao/la izlaz, nadam se da te ova priča hrabri da proslaviš Boga, i budi u tebi želju da mnogi upoznaju Hristovu spasnonosnu žrtvu. Da što više dobrih, od Boga napisanjih priča čitamo.



Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...