среда, 19. новембар 2014.

Albanija - putem pradede (napisala Daniela S. Kaćanski)

ALBANIJA –DRAČ   30.10.2014. - napisala Daniela Sinčić Kaćanski

Sunce se probija kroz roletnu,čuje se šum talasa. Pogledam i još uvek s nevericom posmatram peščanu plažu, koja se pruža pred mojim očima. Jutro na obali mora, u Albaniji. Nikada ne bih ni sanjala da bih došla u  Albaniju. Još uvek se pitam zašto sam ovde. Šta je  Bog želeo da učini sa mnom,kada me je doveo ovde?
 Od kada sam saznala da mogu ići u Albaniju, čudila sam se tom pozivu. Čudila sam se i tome što je moje srce zaigralo od radosti i želje da podjem. Čak me nije ni uplašila trenutna situacija oko one sporne utakmice. 
   Šta me vuče da dodjem ovde? Imala sam duboku želju da sretnem dragu sestru Anilu, drugaricu iz  Royal Rangera. Ali šta još?
    Put u Albaniju je imao jedno drugo značenje. Povlačenje paralele sa mojom prošlošću. Ovim putem pre 100 godina išao je moj pradeda Božidar Bošković, Boško. Vojnik srpske vojske, koja se u mukama povlačila preko Albanije u I svetskom ratu. Moj pradeda je već preživeo Balkanske ratove, sada se povlačio sa vojskom, preko stenovitih planina, sneg, hladnoća. On je išao u neizvesnost i nesigurnost, sa pitanjima da li će se vratiti, da li će ikada ponovo videti svoju ženu Jelu i malog sina Milisava, koji ima samo 4 g. (kao moj sin sada). Mog deda  Boška je dočekala neprijteljska Albanija, surova priroda, surova zima i surovi Arbanasi. Moj put u Albaniju je nosio dozu neizvesnosti, mali oblak straha od „neprijateljski“ nastrojenih Albanaca, ali ipak u udobnim kolima,sa prijateljima. U mojoj glavi su se mešale misli o deda Bošku i misli o tim istim „neprijateljski„ nastrojenim Albancima. Da li će nas na granici dočekati isto neprijateljstvo i podozrenje? 
  Napuštamo Ohrid, posle kratke pauze u Strugi i neka teška tišina u autu nas podseća da se ne osećamo sigurno. Iznad nas se dižu te iste surove planine, vrhova prekrivenih prvim snegom...Granica... Neugledna, neorganizovana, mene je podsetila na haos u redovima u pošti kod nas od pre 10-ak godina. Čini mi se da svako donosi pasoš preko reda i ne zna se ko je prvi a ko poslednji. Policajac je konačno uzeo pasoše, pogledao i skoro nezainteresovano nas pustio da prodjemo. Ušli smo u Albaniju sa tom dozom neizvesnosti i odmah ugledali brdo puno čuvenih bunkera. Podsetnik na komunističke dane, koji daje utisak da nisi baš dobrodošao. U isto vreme govori o kavezu, i nametnutom strahu u koji je komunizam okovao ovaj narod. I dok smo tako svako u svojoj glavi mešali neke misli, Andjelko je radosno uzviknuo „Duga!“. Neverovatan prizor. Kroz kapi kiše iznad doline koja se pred nama pružala izvila se prelepa duga. Bog nam daje znak, uverenje da je ovo nešto drugačije. Ovaj put koji je pred nama nije put rata, ovo je put u koji nas On vodi, put mira i Božijeg obećanja, da će biti sa nama. Duga iznad jednog bunkera mi je pokazala da ovo nije isto putovanje, ovo putovanje se razlikuje od putovanja mog deda Boška.
  Nastavili smo da milimo 5o km/h krivudavim putevima, pored kojih su mirno pasle ovce, krave i po koji magarac, koji ima samar na ledjima. Priroda prelepa, planine, doline, ljudi rade, puno dece, koja slobodno trče. Iznenadjena sam jer nigde ne vidim  džamiju.
  Pred kraj puta ulazimo u Tiranu, koja nas je iznenadila gužvom, saobraćajnim haosem i pravilima koja ne postoje. Vozi ko gde hoće, pešaci prelaze unakrsno po raskrsnicama, gužva, haos... Konačno smo stigli u Dures (Drač), gde se dižu velelepni hoteli, a neki se i ruše ( zakon o bespravnoj gradnji). Hotel u koji smo smešteni je prelep, na obali mora, borovina, peščana plaža, kao u Ulcinju.
  Sada vidim da Bog  ispunjava želje moga srca – more, koje nisam dugo videla, miris borovine i još jedna veća želja... Na ulazu nas dočekuje domaćin Andi i odmah me je obradovao da je draga Anila tu i ne samo to, ona je rezervisala sobu za nas dve... Soba lepa, moja omiljena boja, terasa sa pogledom na more.      
  Na horizontu brodovi, koji me podsećaju da je pre 100 g. deda  Boško na jednom brodu otplovio na Krf. Opet u neizvesnost i strah, da li će živ doći ili... kao mnogi njegovi saborci ostati u plavom moru...


Prvo jutro na moru, u Allbaniji  provela sam na peščanoj plaži. Uživala sam u društvu prijateljice  Anile, u razgovoru, ohrabrena njenim svedočanstvom. Uživam u prvim zracima sunca, talasima i školjkama koje sam našla. Zaista predivno... Bog me je doveo na romantično putovanje sa Njim, mojim Nebeskim Ocem, i doveo me medju drage ljude. Osećala sam se dobrodošlo, kao kod kuće. Albanci koje sam ovde upoznala su prijatni, topli, druželjubivi, otvoreni i ne ujedaju... Ono što sam shvatila je da za to postoji dobar razlog. Oni nisu Albanci, mi nismo  Srbi. Oni su deca Oca Nebeskog, moja braća i sestre  i toplina i srdačnost koju sam doživela je zato što smo mi porodica.
 Polako mi se bistri u glavi i pitanja koja sam postavljala Bogu, dobijaju svoje odgovore. Konferencija je bila puna blagoslova, duha jedinstva i pomirenja, molitve. Važnije od svega što smo učili bio je porodični duh, Očeva ruka nad svima nama, koja nam je govorila: “Vi ste svi braća i sestre, ne mojte se svadjati, ne tucite se, ja vas sve volim .“ Ove reči često govorim svojoj deci, ove reči je Bog nama govorio ovih dana. Govorio je da smo mi deca istog Oca, ne možemo dozvoliti da se delimo, ako smo iz iste porodice.
   Polako sam shvatala šta mi  Bog govori. Zašto sam baš ja došla ovde. Bog me je doveo putevima moga pradede, na mesta na kojima je on ratovao, borio se za život, išao putevima rata i mržnje, ja dolazim i da borim duhovni rat. Na mesto mržnje donosimo ljubav i opraštanje, molitvu jedne za druge umesto borbe jednih protiv drugih. Ovo je revolucija. Revolucija, koju samo Bog može da učini. Granice, zidovi, planine, podignuti su medju narodima Albanije i Srbije, ali i drugih zemalja Balkana. A Bog nas je sve doveo da u Njegovo ime srušimo zidove, donesemo ljubav i da ne zaboravimo da smo svi Njegova deca.
  Tamo gde je moj pradeda upotrebio pušku i metak, mene je  Bog pozvao da upotrebim molitvu, ljubav i oružje Božije za bitku protiv sila tame. Doveo me da  opraštam i odbacim pamćenje zla. I tako je bilo. Uživala sam u molitvi i druženj sa Anilom, sestrom iz Albanije. Imala divno zajedništvo sa sestrom iz Bugarske. Ona me je podsetila da je moja prabaka  Jela ( žena deda Boška) bila  Bugarka, koja je celog života mrzela sopstveni narod i nije im opraštala zlodela počinjena u Istočnoj Srbiji. Bog me je doveo da  zamenim neopraštanje mojih predaka, opraštanjem i ljubavlju. Radosno sam se molila za  narod u Bugarskoj, Albaniji, Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu. Najsnažniji utisak koji sam ponela bilo je to kako  Bog ima moć, silu  i On može i menja sve što je učinjeno. Ljudi biraju stranu, a Bog čini dela oproštenja i pomirenja. Da, u našim rukama je moć IZBORA. Da li biram da pamtim i učim svoju decu da ne zaborave, da mrze i grade zidove. Ili ćemo učiti svoju decu o Božijoj milosti, o tome da uz Božiju ljubav možemo oprostiti i voleti jedni druge i promeniti odnose medju ljudima.
  Veče sam provela u šetnji sa Hristom na obali mora.Bio je to divan razgovor.Toliko sam želela da budem nasamo sa Njim. Tek te večeri shvatila sam da me je moj dragi Spasitelj, prijatelj, Isus doveo na romantično putovnje sa Njim. Tamo sam bila zbog Njega. Uživala sam u zvezdanom nebu, nad mirnim morem. Slavila sam Ga bez straha da li će se neko smejati mom  pevanju. On je nekada davno šetao obalama Galilejskog mora i pozivao svoje učenike. On sve zna i ima plan za svakog od nas. I onda u tom razgovou mi je pokazao sliku duboku i daleku, a značajnu za mene. Pokazao mije da je sve bilo u  Njegovim rukama, u Njegovom planu. Moj pradeda  Boško, bio je iz čudne porodice, koja se doselila iz Mostara u Istočnu Srbiju. Ne znamo zašto, samo pretpostavljamo da su bežali od Turaka, krvne osvete i sličnog. Nad njima je bio jedan čudan duh, jer je 2-3 generacije uzastopno otac umirao oko 36 godine a majke su se preudavale i sa sobom u brak vodile decu. Moj pradeda je bez svog oca ostao kad mu je bilo 7 godina, a njegovomocu 36. Taj isti duh...On je ipak imao nešto drugačije u sebi, Bog je za njega imao neki drugi plan. On je bio u  Balkanskim ratovima, prešao  Albaniju i nije se smrzao, nije ga zakačio nijedan metak. Stigao je do Krfa. Oko njega su umirali njegovi saborci, a on je ostao živ, vratio se na Solunski front, oslobodio Mostar iz kojeg su njegovi preci, a zatim i svoju Timočku Krajinu. I onda 1918. g.  konačno se vrtio u Knjaževac  i video svoju ženu i sina Milisava, koji je tad imao već 8 godina.
 I onda kreće drugo poglavlje, jer 1920.g. rodio se moj deda Milivoje, otac moje majke... Tu mi je Isus pokazao ovaj vremeplov i plan u kojem je On imao mog pradedu, mog dedu, moju mamu, mene i moju sestru...Da moj deda nije prešao Albaniju, da nije preživeo Krf, Solunski front....ne bi se vratio svojoj ženi i ne bi bilo moga dede,.. ni nas... Bog je  onaj put preko Albanije mog pradede  Boška imao ucrtan, isplaniran i vodio ga je sve do danas kad je i mene vodio tim istim putem da bih videla Njegovu ruku u svemu, čak i u životu jednog malog vojnika iz 1914. ....
 I pitanje zašto sam išla na put,zašto je Bog  sačuvao  baš deda Boška, zašto... dobilo je svoje zato u stihovima iz Biblije koje mi je Bog tamo dao:
“Osveštajte se sad i osvetite dom Gospoda Boga, otaca svojih i iznesite što je nečisto iz svetilišta...“ II Letopisa 29: 5

„A sad sinovi moji ne oklevajte više, jer vas je Gospod izabrao da budete u službi  Njegovoj da Mu prinosite kad.“ I

I Letopisa 29:11

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...