субота, 28. јун 2014.

Skromnost iznad svega

Skromni ljudi me uvek impresioniraju. Ne lažno skromni, koji omalovažavaju svoju vrednost. Ne mislim da je skromnost misliti loše o sebi, to je prosto rečeno – loša slika o sebi, samim tim je i greh. C.S.Luis je dobro definisao poniznu osobu kao – svesnu svog potencijala i nedostataka, plus pouzdanje u Boga. Osoba koja misli samo negativno o sebi, nije skromna, nego nije isceljena, nije doživela pravu slobodu.

Castell, Nemačka...
Impresioniraju me ljudi koji imaju čime da se ponose (uspehom, poreklom, bogatstvom, mudrošću...), i ostanu skromni, prizemni, ne dopuste da ih to što poseduju ili jesu iskvari. Koji iznad svega ostanu ljudi. Koji iznad svega ostanu hrišćani, i stavljaju Hrista iznad svega. Kada ih susretnem pomislim, „Bože, što bi ja želeo da sam takav, da me ništa ne može promeniti, ni uspeh, ni neuspeh“.

Ovih dana sam preplavljen tim utiskom. Supruga i ja smo učestvovali na skupu Nacionalnih kancelarija za
Ispred kuće porodice Kastel
Alfa kurs u Kastelu, Nemačka. Tri skromne osobe su me inpresionirale i uticale na moj život.

1. Ferdinand Kastel, grof, i njegova porodica. Grofovi Kastel, žive i vladaju u tom delu Bavarske 1200 godina. Imaju porodičnu arhivu koja seže vekovima u nazad, ogromno imanje, veliku i poznatu vinariju, prekrasan dvorac, njihovu banku. Ferdinand je otvorio svoj dom za nas. U njegovom prekrasnom parku smo imali sastanke (dok smo diskutovali, njegova supruga je svakome od nas donela sladoled), uveče druženja u njihovom domu. Sedeli su i slavili Boga sa nama, ćaskali, prevozili nas njihovim ličnim kolima. Iskreni i posvećeni hrišćani. Iznad svega skromni, ne ističu svoje bogatstvo i plemićko poreklo. Time što imaju oni služe drugima, ne čuvaju sve za sebe, nego velikodušno daju, jer veruju da je prava nagrada, i pravo bogatstvo na nebu. Skroman uprkos bogatstvu, na prvom mestu Božije carstvo.

2. Aleksander Kastel, direktor Nemačke Nacionalne kancelarije. Rođeni Ferdinandov brat, nije naslednik titule, ali sve jedno ima isto poreklo. Može da nabroji svoje pretke 1200 godina u nazad. Razgovarali smo sa njim, kaže: „Moja porodica je posebna samo u tome što mnogo ranije nego vi počela da vodi e
Aleksander u porodičnoj arhivi. U vitrinama su pisma
velikana reformacije grofa Zinzeldorfa
videnciju o svojim pretcima“, ne postoji „plava krv“, samo crvena, ljudska. Drugu jedinstvenost porodice je prepoznao u davanju. Uvek su davali za Božije delo, osnovali manastire u početku, kasnije u Reformaciji aktivno učestovavali, gradili crkve, a i danas aktivno služe Bogu. Skroman uprkos poreklu, na prvom mestu Božije dete.

3. Sendi Miler. Dedica kojeg uvek volim da sretnem. Biskup Anglikanske crkve, tačnije prvi biskup istoriji te crkve zadužen za evangelizaciju. Dugogodišnji sveštenik crkve Svete Trojice u Bromtonu, London. Čovek zaslužan za nastanak i razvoj Alfa kursa i svega što je pratilo Alfu. Jedan od ključnih ljudi za harizmatsko probuđenje u Anglikanskoj crkvi. Volim da ga slušam, i volim kada se moli. Uvek snažno doživim silu Božiju.
Kada izgovori „Duše Sveti, dođi“, samo što ne padnem na zemlju od prisustva Božijeg. Ne viče, ne skače, ne forsira, tiho moli ali je sila Božija snažno prisutna. Čovek koji je doživeo uspeh koji se retko kada vidi u evanđeoskim crkvama Evrope. Ali skroman čovek iznad svega, spreman da lično razgovara sa tobom, da te blagoslovi, da ti kaže ljubaznu reč, pristupačan. Skroman uprkos uspehu, na prvom mestu Božiji sluga.

Došao je kao glavni govornik na konferenciju. Nije govorio nove stvari, ali sam jako ohrabren. Rekao je – „seti se zašto si počeo da služiš“, i reči su me pogodile kao strela. Setio sam se ponovo. Počeo sam da služim Bogu iz zahvalnosti. Nisam ništa tražio, ni novac, ni ugled, ni uspeh, ni prepoznavanje, ni čast, želeo sam samo da Mu služim, da Mu zahvalim što me je spasao. Nisam to zaboravio, ali sam se ponovo vratio nazad osnovama. 

Možda sam se našao na istom mestu kao pisac 73 Psalma – slobodno parafraziram: noga moja umalo ne klonu, jer posmatrah bezdušnike, ništa ih ne muči, i napreduju, a njihov život je „bruka“. Kako to Bože? Zašto to dopuštaš? Zar ne vidiš? Zašto ih i dalje blagosiljaš, a ja se osećam loše? Ali to je uzaludan put, jer ništa nema vrednost kao iskren odnos sa Bogom. Posmatrajući tri navedene osobe, duboko sam svestan toga. 

Ja i draga mi

Ispred Arhive. Vinova loza na zidu je najstraiji čokot u Nemačkoj, stariji od SAD


Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...