Da li sam konzervativan? Da li je biti konzervativan dobro?

Konzervativan - (lat. conservativus) zastario, staromodan, nesklon novotarijama (osobito u političkom životu); suprotno od liberalan. 
Konzervativizam je pravac mišljenja i težnja onih koji žele da se održava i očuva staro, ono što se zateklo i nasledilo (u privatnom, društvenom, političkom ... životu).

Ne doživljavam sebe na taj način, kao konzervativnog. Zato me je gošća iz Kanade, juče, šokirala izjavom: „Rekli su nam da je vaša crkva veoma konzervativna.“ 


U poseti nam je grupa iz Kanade, iz nama bratske crkve, sa kojom nas mnogo toga povezuje. U toku pripreme za posetu rečeno joj je da smo u našim bogosluženjima mi konzervativni i da obrati pažnju na to da nas svojim postupcima ne šokira. 

Pre samo dve nedelje čuo sam životnu priču osobe, koja je u potrazi za Bogom prvo posetila našu zajednicu. Bili smo joj previše „nekonzervativni“, pa je nastavila svoju potragu i na kraju pronašla duhovnu porodicu na drugom mestu.

Da li smo „konzervativni“, nefleksibilni, ukorenjeni u našim pravilima i običajima, nespremni da odstupimo od njih? Ili smo „nekonzervativni“, tj. previše slobodni u našem pristupu Bogu i ljudima? Razmišljam o ovim pitanjima, jer sam kao pastor crkve uvek smatrao da smo „nekonzervativni“, „nekonzervirani“, spremni za promene, čak i za duhovne eksperimente. Zato me je izjava gošće toliko šokirala. 

Pitam se da li smo kao crkva, posle decenija delovanja, pošli putem kojim su mnogi krenuli pre nas – iz slobode delovanja, izražavanja misli i osećanja u konzerviranje u kulturi u kojoj smo nastali? Da li nas je pregazilo vreme, zarobila kultura naše mladosti? Da li je u opšte moguće (poželjno???) izbeći takvu zamku?

Istorija je puna primera duhovnih pokreta koji su u svojim počecima bili radikalni, savremeni, odgovarali na potrebe njihovog okruženja, koristili savremenu muziku (i vizantijsko pojanje je nekada bilo savremeno, pretpostavljam), da bi kasnije izgubili svoju vitalnost, postali previše formalni. Ideje koje su u početku koristile kao sredstvo komunikacije (stil muzike, način govora ili propovedanja, izgled prostorija...) su postale cilj same po sebi. Konzervirali su ih.

Užasno se bojim toga. Pre dvadesetak godina u žaru tek pronađene vere, zvali smo hrišćane takvog opredeljenje „konzervama“. Od tada sam promenio mišljenje, naučio da cenim sve crkve, da vidim lepotu u njima, ali i dalje se bojim da ne postanem „konzerva“.

Dok o ovome razmišljam, ujedno slušam propovednika iz Kanade kako govori na Psalam 1. „Blažen je čovek koji o Reči Gospodnjoj razmišlja dan i noć. On je kao drvo zasađeno kraj vode žive, kome list ne vene, i rod svoj daje kada dođe vreme...“ Hrabre me te reči. Pesnik opisuje život vernika kao vitalan, plodonosan, u pravo vreme, dinamičan. 

Uslov je promišljanje o Svetom pismu. Ako neću da se „konzerviram“, samo Reč Božija može da me sačuva. Ona je i dalje aktuelna posle 3000 godina postojanja. Kulture su došle i prošle, a Reč Božija, poruka Svetog pisma je ostala živa, aktuelna. Želim takav uticaj u mom životu. Zato je vitalno da Biblija uvek bude naše ogledalo, ona pokazuje kada je nešto vredno, a kada je samo proizvod kulture. Čeka me zato posao da ponovo sagledam crkvu koju vodim u svetlu Reči Božije, i ispitam da li smo postali „konzerve“. Ja verujem da nismo, ali ko zna? 

Sa druge strane, trudimo se da budemo svesni vremena u kome živimo i relevantnosti Biblije za naše vreme, baš kao što sam to objasnio u ovom videu - Nakit, šminka, crkva. 

Ako vam se dopada šta sam napisao, imam jednu molbu za vas - podetlite ovaj tekst na socijalnim mrežama - facebook, twiter. Zašto? Zato što ćete omogućiti da i drugi pročitaju ono što se vama dopalo.