уторак, 02. октобар 2012.

Zdrava ishrana - priča o odnosu sa Bogom



Serija propovedi "ODNOSI NAŠI NASUŠNI"


Propoved: "ZDRAVA ISHRANA - PRIČA O ODNOSU SA BOGOM"

PROPOVEDNIK: BEREĐI DUŠAN BERA

AUDIO LINK ZA PROPOVED: http://sr.cross.tv/88784



BELEŠKE SA PROPOVEDI:

Pošto je ovaj mesec u velikoj meri obeležen dolaskom Nika Vujičića u Novi Sad, Daniel mi je predložio da odvojimo jednu službu ili barem deo službe poruci ovog čoveka. Prihvatio sam, jer smatram da je bitno da promislimo o svemu onome što čujemo i vidimo. Nije nam cilj da od Nika pravimo idola, nekoga koga obožavamo, gurua kako ga neki nazivaju, nego da pokušamo da shvatimo suštinu njegove poruke. U tom cilju pogledaćemo intervju koji je dao za jednu hrišćansku stanicu. Pogledajte, zabeležite ako vam nešto od njegove poruke govori, i onda ćemo imati priliku za refleksiju, da podelimo šta nam je značajno.


Šta vam je značajno u njegovom govoru koji ste pogledali? Meni, moram da naglasim jeste njegova poruka o tome šta treba da nas ohrabri, i odatle ću da krenem i moju današnju poruku – „Nemojte biti ohrabrenit zato što je nekome gore od vas, nego zbog onoga što Bog može uraditi u vašem životu.“

A. DIJAGNOZA BOLESTI
Mislim da je ta poruka ključna, i ujedno poruka koju je veliko mnoštvo ljudi propustilo da vidi. Nije suština da pogledamo u njega i pomislimo „Meni je mnogo bolje, bolje mi je nego njemu, treba da budem zadovoljan.“ Kako je sam Nik to rekao: „Tu nema nade“. Nikada nas neće ohrabriti nevolja druge osobe, jer takvi kakvi jesmo, nama naš problem, što se tiče naših emocija, izgleda najveći. Previše smo egocentrični da bi nas tuđa nevolja izvukla iz melanholije. Ako mi ne verujete, razmislite samo koliko vas potresu vesti o nevoljama drugih ljudi. Jednom prilikom kada sam molio ovde, u ovoj crkvi za decu koja na Haitiju umiru od kolere, dobio sam komentar da treba više da se molimo za naše probleme i nevolje. Da je dobro da se molimo za druge, ali ipak treba da se posvetimo našim problemima. 
Egocentričnost nam je na žalost svojstvena. Nama je naš problem uvek najveći i zato je jedina naša nada u Isusu Hristu, u Njegovom delu za nas. Samo On nas može podići, ohrabriti. To je verujem suština Nikove poruke. Jer ako je mogao njega podići, sigurno može i mene. To daje nadu, i o tome bih hteo da razmislimo, pa sam za današnju propoved odlučio da govorim na isti tekst koji je on citirao. Isaija prorok. 40:27-31.
U samom tekstu se nalazi suština odnosa sa Bogom ali pre nego ga pročitam malo podsećanje. U sredu na sastanku kućnih grupa sam govorio o posebno idolopoklonstvu, kada sebe, svoje nedostatke, ne savršenosti postavimo kao idola. U hrišćanskom životu imamo dva osnovna načina na koji pristupamo hrišćanstvu. Jedan je opterećenost sobom. Kažu, ne mogu da tvrdim da je to istina, da je postojao nekada i poseban monaški red, koji je imao odredbu da se nikada ne smeju, nikada ne vesele. Na ruku bi zapisali „misli o smrti“, i kada god im je neko prišao to je bila njihova poruka. Misli o propadljivosti, o ne savršenosti, o sebi i svemu šta ti nedostaje. Apostol Pavle u Kološanima 2:22-23 piše za ovakav pristup: „To sve upotrebom propada jer je zasnovano na ljudskim zapovestima i učenjima. To doduše izgleda kao mudrost jer se sastoji od lažnje poniznosti, samonametnute pobožnosti i bespoštedne strogosti prema telu, ali je bez ikakve vrednosti za obuzdavanje grešne prirode. “ Prvi pristup, iako je to ono što se često naziva hrišćanstvom, je religioznost, i nemam nikakve veze sa hrišćanskim životom. Samopopravljanje je iluzorno, nemoguće i pogrešno.
Drugi pristup, jeste fokus na Boga, na ono što on radi, ne na svoje nedostatke nego na Božiju veličinu.  Drugi pristup je ono što se naziva vera. I sada bih voleo da se fokusiramo na Isaiju 40:27-31. Čitaću tekst a vi pogledajte ta dva obrasca ponašanja u njemu i koje su posledice.
„Zašto govoriš, Jakove, i kažeš Izrailju: „Sakriven je put moj od Gospoda, i stvar moja ne izlazi pred Boga moga?“ Ne znaš li? Nisi li čuo da je Bog večni Gospod, ne sustaje niti se zamara? Razumu njegovu nema mere. On daje snagu umornome, i nejakome umnožava krepost. Deca se more i sustaju, i mladići padaju, ali koji se nadaju Gospodu, dobijaju novu snagu, podižu se na krilima kao orlovi, trče i ne sustaju, hode i ne umaraju se.“
Primer religioznosti jeste objavljen u 27 stihu i 30 - „“Sakriven je put moj od Gospoda, i stvar moja ne izlazi pred Boga moga?“.... Deca se more i sustaju, i mladići padaju.“ Isaija piše Jevrejima koji su u stvarno teškoj situaciji. Neprijatelj ih napada, polako njihova slava prolazi, kazna ih stiže. Uskoro, ako se to već nije desilo u današnjem tekstu, Jerusalim će opkoliti vojske. Znači radi se o legitimnom razlogu za opterećenost, kako mi doživljavamo razloge za brigu. Snašla ih je nevolja i logično je da se okrenu sami sebi, i svom problemu. Da kukaju i jadaju se. Primetite opterećenost sobom, svojom situacijom, okolnostima. Posledica jeste zamor, obeshrabrenost, očaj.
Sa druge strane, vidimo da oni koji svoj pogled usmere na Isusa, poleću. Neću ulaziti u tumačenje toga šta znači hode, lete, nego želim da vam ukažem na to šta se dešava kada naš pogled prikujemo u Njega. Naša snaga se obnavlja. Problem možda ostaje ali mi mu prilazimo na drugi način, sa energijom, spremnošću da se suočimo sa izazovom. Duh Sveti nas tada nosi. Kaže poslovica koju dobro znate: „Jedno drvo može zakloniti šumu.“ Ako stanemo iza drveta, i fokusiramo se samo na njega, nećemo videti ništa drugo. Tako i kada se zagledamo u nas, naš problem, od njega ne vidimo Gospoda.
I ako se osećate obeshrabreno, "smoreno", zarobljeno, siguran sam da je dijagnoza sledeća - pogled ste skinuli sa Njega. Ubeđen sam da onda greh buja u našim životima. Ubeđen sam da su vam onda sve propovedi dosadne i da samo nalazite manu onome ko govori. Ubeđen sam da smo onda hladni u slavljenju, ne dotaknuti, ni ne pevamo, jer tu je drvo koje nas sprečava da vidimo dalje od nosa.
B. IZVOR ZARAZE
Postavlja se pitanje kako dolazimo u takvo stanje? Kao crkva radimo za zavisnicima, to znate, iako verovatno niste upoznati sa raznim fazama u njihovom životu. Ponekada mi ljudi postave pitanje zašto neko od njih nije dobro, zašto padne iako je izgledao odlično na početku. Odgovor je da prolaze kroz razne faze. Jedan od prvih znakova promene u životu, po susretu sa Hristom, jeste radost, osmeh, kada počinju da se raduju, nema više pritiska a otkrivaju slobodu Hristovu. I to je veličanstveno kada upoznaš Isusa i kreneš da ga slediš. Radost neopisiva. Ali onda, mi ljudi, čudni kakvi jesmo zaboravimo šta smo dobili. Umesto da se hranimo Njime, Njegovim prisustvom, mi počnemo da se zadovoljavamo sa drugih izvora – nepravdama koje mi vidimo (postojale one ili ne), našom ne savršenošću ili manama drugih ljudi, problemima koje moramo rešiti, finansijsim pritiscima, stavite šta god hoćete na ovo mesto.
Knjiga Poslovica 27:7. govori sledeće: „Sita duša gazi i med, a gladnoj duši slatko je sve što je gorko.“ Onaj ko je sit, prezire hranu. Sinoć smo Mirjana i ja, bili na venčanju. U početku sam bi gladan, došao sam na venčanje pravo sa konferenicije i navalio sam na kiflice, rolate, torte. Posle smo otišli u Belo Blato i tamo nas je dočekala prava seoska svadba. Domaća supa, pa posle meso – rolovano, pohovano... Najeo sam se i bio sam sit. Kada su izneli torte nisam ih ni pipnuo. Bio sam sit. Sit čovek i med prezire ili ja torte. Ali dok sam bio gladan, mogao sam da jedem.
Tako je i sa nama u duhovnom svetu. Kada smo siti, jer hranimo sebe sa drugih izvora, nemamo potrebe za jelom. Kada se hranimo našim stanjem, našom bednom situacijom, problemima mi se najedemo smeća i nemamo potrebe za Bogom. To jeste hrana koja hrani našu dušu. Jeste da nam je muka od te hrane, da nam čini loše, ali mi smo se nahranili. Kažu nutricionisti da je najgora hrana za doručak masna hrana, burek ili slično, jer ti oduzme energiju, izduva te, dok ti žitarice i povrće daje energiju za dan. Probajte i uverite se. Na sličan način hranjenje smećem, okretanje sebi nas čini tromima, bezvoljnima, to je nezdrava, loša hrana za nas. Nema napredka dok tako jedemo. Nama treba zdrave hrane, a ona jeste samo pogled usmeren na Hrista Isusa. Nema nade dok tako jedemo, nama treba Isus Hristos.
C. LEK ZA BOLEST:
A. Prestani da se nezdravo hraniš – koraci su jednostavni: 1. Donesi odluku šta hoćeš. Sagledaj svoj život, da li si sretan, sretna? Ako nisi, šta čekaš, donesi odluku da želiš dalje iz te situacije; 2. Pokajanje uvek prati odluku. Pokajanje je "metanoja" (grčka reč za pokajanje), promena srca, promena smera kojim ideš; 3. Shvati da ne možeš sam/a da se izboriš. Treba ti sila veća nego što je tvoja, da te očisti i izgradi. Ali moraš zapeti, moliti, postiti, žudeti. Neka ti David bude primer: „Žedna je duša moja Boga, Boga živoga: o kada ću njegovo lice gledati? Suze su moje hleb moj danju i noću, dok me stalno pitaju: „Gde je tvoj Bog? Duša moja gine kada se spomenem...“ Psalam 42:3-5
B. Počni da se ispravno hraniš – Usmeri svoj pogled na Hrista. 1. Čitaj Njegovu reč svaki dan; 2. Slavi ga, celim bićem svojim, u crkvi, kući. 3. Ispunjavaj se Duhom Svetim posle svakog greha. Praktikujte hrišćanske discipline. Znaj što je više jedeš zdravu hranu, više je i želiš. Pre nekih godinu dana sam saznao da je vegeta nezdrava i da sadrži pojačivače ukusa. Bukvalno kontrolišu naše čulo ukusa. Odlučio sam da pravim domaću vegetu. Prvo mi supa nije bila ukusna, slaba ali vremenom, kada sam izlečio čulo ukusa i navikao ga na sam ukus povrća, ne volim kupovnu vegetu više. Tako je uvek kada krenemo zdravo da se hranimo, što to više radimo, više ćemo i želeti. Neko je rekao za Sveto pismo: „Ova knjiga će te čuvati od greha ili će te greh čuvati od ove knjige.
Ovo je uvod u seriju koju sam nazvao „Odnosi naši nasušni“. Zašto govoriti o ovoj temi u uvodu u seriju. Zato što je ovo osnova svakog odnosa u životu jednog hrišćanina. Činjenica je, što smo bliži Hristu, što je naša duša više nahranjena, mi ćemo imati zdravije odnose, bićemo sposobniji da oprostimo, da razumemo.
Pogledajte njegovu reč: „Kome je malo oprošteno,  malo i voli“ (Luka 7:47); „Razmišljajte ito kao Isus Hristos: On koji je u Božijem obličju ... je samog sebe učinio ništavnim uzevši obličje sluge.“ (Filipljanima 2:5-6) i „Kao Božijiji izabranici, sveti i voljeni obucite milosrdno srce... opraštajte jedni drugima. Kao što je Gospod oprostio vama tako vi opraštajte drugima“ (Kološanima 3).  Božija ljubav koju smo doživeli nam daje kapacitet za odnose.

Ako želimo da rastemo u našim odnosima, da budemo bolji roditelji, supružnici, prijatelji, bolji ljudi mi moramo, kao imperativ da rastemo u našem odnosu sa Bogom. 

1 коментар:

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...