среда, 03. октобар 2012.

Odnose naše nasušne daj nam danas...


Teško opstajemo sami. Potrebni su nam ljudi oko nas. Džon Don je rekao u pesmi „Ni jedan čovek nije ostrvo“. Ponovo - potrebni su nam ljudi oko nas! Usamljenost je velika patnja.

Sa druge strane, odnosi nisu laki. Zahtevaju našu energiju, snagu, emocije... Ponekada u odnosima „sagorimo“, „potrošimo se“... Naučiti umetnost odnosa sa drugim ljudima (a i Bogom iznad svega) je veliki deo životne veštine – brak, roditeljstvo, prijateljstvo, odnosi sa kolegama, šefovima, podređenima, sa poznatim i nepoznatima, sa vlastima i autoritetima, svedočenje, odnosi u crkvi... Svađe, konflikti, ljutnja, ljubav, komplimenti, briga, kritika, opomena, pohvala, uteha, naredba, zahtev, molba... Odnosi obeležavaju naš život.
Hristos nas u uzor molitvi uči „I hleb naš nasušni daj nam danas“! Možda da to modifikujemo u sledećem periodu u molitvu „I odnosima našim nasušnim pouči nas danas.“. Bez odnosa ne možemo preživeti, baš kao što ne možemo bez osnovnih životnih namernica. Postoji razlog za to, ali o tome u sledećem pisanju... Sada mi je fokus na nešto drugo


Apostol Pavle u poslanici Kološanima kaže: Ako ste umrli stihijama sveta, zašto se onda pokoravate njihovim odredbama, kao da živite u svetu. Ne dotakni, ne okusi, ne dodirni. To sve upotrebom propada jer se zasniva na ljudskim predajama i mudrosti. Naizgled izgleda kao mudrost, jer se sastoji iz lažne poniznosti, samonametnute pobožnosti i bespoštedne strogosti prema telu, ali je bez ikakve vrednosti u obuzdavanju grešne prirode. 
1 Ako ste, dakle, vaskrsli s Hristom, tražite ono što je na nebu, onde gde Hristos sedi Bogu zdesna. 2 Usmerite svoje misli na ono što je na nebu, a ne na ono što je na zemlji. 3 Jer, umrli ste i vaš život je sa Hristom sakriven u Bogu.  4 Kad se pojavi Hristos, vaš život, tada ćete se i vi s njim pojaviti u slavi. 5 Umrtvite, dakle svoje zemaljske udove: blud, nečistotu, strast, zlu požudu i pohlepu, koja je idolopoklonstvo. 6 Zbog njih dolazi Božiji gnev. 7 Tim putem ste i vi nekada išli kad ste u tim porocima živeli. 8 A sada odbacite sve ovo: gnev, zloću, hulu, ružne reči iz svojih usta.“ (kraj drugog, početak trećeg poglavlja)

Volim ove stihove, od danas još više. Razmišljam puno o njima. Pronalazim u njima dva sistema vrednovanja, dva pogleda na život, okolnosti, prioritete. Oba su naizgled slični, oba imaju za cilj očišćenje ili kvalitet života. I u prvoj grupi stihova, i u drugoj radi se o istom, o čistoti života. Kako živeti život bez greha, promašaja, nesavršenosti. Ali jedn pokušaj je potpuno pogrešan, bezvredan. Interesantno, to je onaj za koji bi većina ljudi rekla da je opis hrišćanstva.

Da bi smo razumeli misli Apostola Pavla moramo znati razlog pisanja ove poslanice. Apostol piše crkvi u gradu Kolosi, u Maloj Aziji. Crkva je pod uticajem lažnih učitelja. Naime, u ovoj tada mladoj crkvi, koja je funkcionisala tek desetak godina, su počela da se šire pogrešna učenja o Hristu u kojima Apostol vidi veliku opasnost. Jedna od karakteristika lažnog učenja bila je da je zakon način da se ugodi Hristu. Poučavali su ih da moraju da se uzdržavaju određene hrane, da drže određene dane i slično. Apostol to komentariše: 2:16. „Neka vas, dakle, niko ne osuđuje zbog jela i pića, ili praznika, ili slavljenja mladog meseca, ili subota…“. Držanje zakona ili možda jasnijeg termina - pravila, nije put.

Lažna nauka u Kolosima naizgled nije bila ništa posebno. Mnoge crkve i danas naučavaju slično – pozivaju nas da kao put do spasenja, lične izgradnje svetkujemo dane, postimo ritualne postove, imamo posrednike koji nas zastupaju pred Bogom i slično. Zapravo ljudi tako opisuju hrišćanstvo - "ovo valja" a "ovo ne valja" činiti. Hrišćanstvo je doživljeno kao spisak onoga šta smeš, i šta ne smeš. No šta kaže Apostol? 23 stih druge glave: „To doduše izgleda kao mudrost jer se sastoji iz samonametnute pobožnosti, lažne poniznosti i bespoštedne strogosti prema telu, ali nema nikakvu vrednost za obuzdavanje grešne naravi.“ Izgleda mudro, i da "tako treba", ali je pred Bogom bez vrednosti, i nemam nikakve koristi od toga.

E sada ja ne govorim ovo zbog tradicionalnih zajednica, one me neinteresuju. Mislim na nas. Mi ne postimo religijske postove, to je sigurno, niti držimo dane, ali jednako znamo da promašimo suštinu. Pre izvesnog vremena razgovarao sam sa jednim baptističkim propovednikom, starija generacija, preko pedeset godina u službi. Uglađen uvek, u odelu, kravata... skoro stereotip kako propovednik treba da izgleda. Svojim odelom svedoči o poštovanju koje ima prema reči (nisam ironičan). Pričao mi je kako je na početku njegove službe, kao strašan greh bilo posmatrano ako neko nosi kravatu i svečano odelo. Smatrali su takvu osobu taštom, oholom, i nisu je puštali za propovedaonicu. Ono što je nekada bilo pokazatelj greha, sada je pokazatelj svetosti... ili je i jedno i drugo samo stvar trenutnog razumevanja? Nismo mi slobodni od toga, samo je pitanje koja moja priča o sadašnjem legalizmu, će šokirati nikoga za dvadeset godina...  

Ali ni to mi nije fokus u ovom postu, nito ono što mi je Bog govorio. Pravi problem u tom pogrešnom pristupu je sledeći - mi se fokusiramo na nas, na naše stanje, na to kakvi mi jesmo. Na pitanje kako da ograničimo našu telesnost. Sve to izgleda mudro ali je sve to bezvredno kaže Apostol. Kako vidimo cilj iza svih tih postupaka je bilo pobeda nad grehom, obuzdavanje grešne naravi, hvale vredan motiv. Ali A. Pavle kaže – „na taj način neće biti uspeha“. Strogost prema telu, uzdržavanje od hrane, svetkovanje dana nas ne može spasiti ni osloboditi kao ni jedno drugo crkveno pravilo.

Ključ pobede je nešto drugo... U nastavku teksta Apostol Pavle kaže: „1 Ako ste, dakle, vaskrsli s Hristom, tražite ono što je na nebu, onde gde Hristos sedi Bogu zdesna. 2 Usmerite svoje misli na ono što je na nebu, a ne na ono što je na zemlji. 3 Jer, umrli ste i vaš život je sa Hristom sakriven u Bogu.“. Koristi reč „ako ste vaskrsnuti“. Ne želim ovde da ulazim u duže objašnjavanje vaskrsnuća, ali Pismo jasno ukazuje na dva načina korišćenja te reči. Prvo je vasksnuće mrtvih, koje će se desiti po Hristovom drugom dolasku i o tome Pavle ovde ne govori. Drugo jeste duhovno vaskrsnuće ili nanovorođenje o kome ovde govori Pavle. Pavle kaže nama koji smo vaskrsnuti na taj način, nanovorođeni,  da usmerimo misli ka nebu, ne na ono što je na zemlji. Da usmerimo naše misli ka njemu, a ne ka nama.

U nedelju u toku slavljenja sam doživeo da me Bog prekori. Dok sam razmišljao o tome šta okupira moje misli, setio sam se svojih dela i nedela, svog nezadovoljstva sobom, svojim duhovnim stanjem. I sve te misli su naizgled duhovne – ja želim da budem bolji, svetiji, ispravniji. Ali mi je Bog rekao da sam idolopoklonik. Da, baš tako - idolopoklonik koji se klanja sebi. Moje misli usmerio sam na sebe, ne na Njega. On treba da bude centar mog hrišćanstva, ne ja. Da ako hocu snagu od njega, onda treba i da se okupiram njime. Put pobede je fokus na Bogu. U svemu, jedini put. 

Pisacu sledeće dve nedelje o odnosima sa drugim ljudima, ali jedini način da izgradimo odnose jeste ako prvo izgradimo odnose sa našim nebeskim Ocem. Tek kada usmerimo "naš pogled ka nebu", moći ćemo ljude videti na ispravan način. Nekada to prikazujemo oblikom krsta. Kao što kod krsta postoji vertikalni i horizontalni deo, tako i u odnosima postoje vertikalni odnosi, onaj koji ide prema gore, i to je odnos nas i Boga. 

Takođe postoji i horizontalni krak krsta a takođe i horizontalni odnosi, a to su naši međusobni odnosi. Da bi odnos između nas napredovao, prvo mora biti uspostavljen i rešen odnos sa Bogom. Primer nam je stih iz Kološanima, iz trećeg poglavlja "ne lažite jedni druge jer ste svukli starog čoveka, i obukli novog koji se po slici svog stvoritelja preobražava za spoznaju". Uzrok promene u odnosima, jeste promenjen odnos sa Bogom. Nećemo lagati jedni druge, jer je imamo ispravan odnos sa Bogom. Moramo graditi vertikalni odnos ako želimo napredovati, a za to je potrebno uložiti vreme i energiju.

I još jedna stvar koju je važno da kažem u ovom kontakstu... 

BOG KOJI STALNO GOVORI
Bog stalno govori. Moj Bog nije ćutljivi Bog. On stalno govori. Nekada nam govori tako da nam se uzdrmaju sva osećanja. Nekada tiho da ga samo pažljivi slušač može čuti. Međutim Bog stalno govori, on nije ćutljiv.

Radim sa ljudima koji teže intenzivnim emocionalnim iskustvima. Momci koji su u rehabilitaciji u Centru Duga su navikli na snažne osećaje i doživljaje. Ako se „zemlja ne trese“ često smatraju da im Bog ne govori. Samo ako je nešto snažno onda su i prepoznali Božije delo. Često diskutujemo tome. Pre neki dan sam sat vremena im ukazivao na vrednost čitanja Pisma, čak i kada nismo emocionalno dotaknuti.

Prorok Ilija u I Knjizi o Kraljevima 19 doživljava intenzivno duhovno iskustvo. Posle teške depresije (jasni primer depresije u Svetom pismu, i to veliki Božija sluga), susreće Boga. „Gospod reče: Izađi i stani na gori pred Gospodom. I gle, Gospod prođe. I pred Gospodom bi jak i silan vetar koji kidaše gore i razlamaše stene. Ali Gospod ne beše u vetru. Iza vetra dođe potres, ali Gospod ne beše u potresu. Iza potresa dođe oganj, ali Gospod ne beše u ognju. A iza ognja dođe glas tih i tanak. Kada ga Ilija ču, zakloni lice svoje plaštem…“. Ni u jednoj od senzacija nije bio Gospod, On je  bio  u tihom glasu.

Moram priznati da volim „potres“, i volim „vetar“ ali učim se da slušam i „šapat“. Cenim momente kada mi Bog snažno, emotivno progovara dok čitam Sveto pismo ili ga slavim u crkvi, ali učim se da cenim momente kada mi govori i na drugi način. Kada čitajući Njegovu reč ne doživljavam ništa dramatično ali moja spoznaja o Njemu raste. Prihvatam da je svaki momenat kada čitam Njegovu Reč i momenat gde mi On govori, uči, pomera moje granice…

Kada prolazim kroz dan i doživljavam razna iskustva učim se da vidim Božiju ruku u Njima. Da donesem neki zaključak o Bogu, mom odnosu sa Njime… Pokušavam da se zaustavim u toku dana i da sagledam dan i vidim gde me je Njegova ruka vodila a gde sam hodao sam. Samo kada se zagledam i otvorim čujem mog Boga kako mi priča, i priča, i priča… Stalno! Jer naš Bog je Bog koji govori! Nije nemi Bog.

Zazovi me i odazvaću ti se, velike ću tebi i tajne stvari objaviti, stvari za koje ne znaš.“ kaže nam Bog u Jeremiji 33.3. On je Bog komunikacije. Na Njegov lik smo stvoreni, i on je u nas ugradio potrebu za odnosima. Pošto on govori, ja imam potrebu za tim.

I da sumiram ovo pisanje... Bog je majstor odnosa. Učimo od Majstora, učimo od Onoga koji je u svojoj suštini Biće odnosa. Ali u tome i izgradimo odnos sa Njime. Taj odnos će sve drugo promenti. Dok napredujem horizontalno, rašću u vertikalno, kako sam objasni u ilustraciji sa krstom.

Zato je ovo master čas u odnosima. Ovo je Crni pojas, sedmi dan - majstor u odnosima. Jer što ćeš biti bliže Njemu, tvoji (moji) odnosi će eksplodirati...

AUDIO LINK ZA PROPOVED: http://sr.cross.tv/88785

Ako vam se dopalo šta ste pročitali, nudim vam nekoliko opcija:
1. Prijavite se na ovaj blog. Ako ovaj blog čitate na računaru, polje za prijavu se nalazi sa desne strane blog, ispod spiska imena ljudi koji su se prijavili do sada.  Ukoliko čitate blog koristeći mobilni opcija za prijavu vam se nalazi na dnu stranice.
2. Pišite mi na p.hriscanska.zajednica@gmail.com i tražite da vas upišem u mejling listu... Na taj način dobijaćete obeveštenja o novim tekstovima ili video preko mejla. 
3. Prijavite se na naše ostale platforme - youtube kanal, facebook... Likovi vam se nalaze takođe sa desne strane teksta ili na dnu strane. 

1 коментар:

  1. Teško opstajemo sami. Potrebni su nam ljudi oko nas. Džon Don je rekao u pesmi „Ni jedan čovek nije ostrvo“. Potrebni su nam ljudi oko nas!... Cilj ove serije propovedi je da naučimo da imamo kvalitetne odnose, a ovo predavanje je uvod u celu priču.

    ОдговориИзбриши

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...