среда, 01. август 2012.

Ev. po Jovanu 20 - Propoved "Živeti za večnost"



EVANĐELJE PO JOVANU 20

Propoved: "Živeti za večnost"

Link za audio snimak propovedi:   http://sr.cross.tv/85659

Beleške:

Pre nekoliko nedelja počeo sam sa razmatranjem poslednja tri poglavlja Jovanovog evanđelja. Tekstovi koji govore o Hristovoj smrti i vaskrsenju, sam centar naše vere i života. Danas ćemo čitati Jovan 20. Događaj Hristovog vaskrsenja. Pročitaćemo tekst da bi ga sagledali u celini. Dok to radite pogledajte prvenstveno reakcije ljudi na čudo Hristovog vaskrsenja.
DA LI SU ONI SLEPI?
Šta ste primetili, šta je zajedničko za skoro svaki od susreta vaskrslog Hrista i ljudi? Ja bi rekao neverica i nerazumevanje. Pogledajmo redom:
Marija Magdalina – dolazi do groba, nalazi ga praznog i obaveštava učenike. Ništa posebno, ali vidimo je kasnije u 11 stihu. Ona stoji kod groba i plače, i onda primetite, nadnosi se na grob i vidi dva anđela na stolu, na kome je pre ležalo telo. Kada je anđeli pitaju šta tu traži, njen odogovor je „Nema učitelja i ne znam gde su ga stavili“. Da li vam je nešto čudno u ovom odogovoru? Meni jeste, to što nije zapanjena, što ne pita ko su oni, šta tu rade, kako i kada su ušli. Rekli bi da je potpuno pogubljena i to se nastavlja i kada vidi Isusa. Pojavljuje se čovek iza njenih leđa i ona misli da je vrtlar. Ne znam da li vam dobro oslikavam situaciju, ali Marija je potpuno izgubljena, ništa ne razume do momenta kada joj Isus progovori i kaže „Marija“.
Drugi su naravno učenici. Po Marijinom pozivu Petar, i verovatno Jovan dolaze do groba, i pronalaze ga praznim i njihova rekacija je potpuno ne razumevanje to šta se desilo. Takav njihov nastup se ponavlja i kasnije kada Hristos dolazi do njih, oni ne shvataju šta se dešava. Samo Sveto pismo nam daje objašnjenje za takvo njihovo ponašanje, 9 stih, nisu razumeli Pismo o Hristovom vaskrsenju. I ovde je ponovo fascinantna činjenica da je Isus stalno nagoveštavao i govorio da će umreti i vaskrsnuti, ali oni to nisu razumeli - Isus govori o Nojinom znaku, tj da će tri dana provesti u utrobi zemlje; Isus govori da će srušiti hram svog tela i za tri dana ponovo ga izgraditi... Evanđelja su puna ovakvih nagoveštaja. Kako je moguće da to učenici nisu znali, ni razumeli?
I treći primer jeste apostol Toma. Jedna od najpoznatijih biblijskih priča, tj biblijskih navoda - Tomin komentar o priči Apostola da je Hristos vaskrnuo: „Neću verovati sve dok ne vidim njegove ožiljke i ne stavim ruke na njegove rane...“ Iako su mu svedočili ostali Apostoli nije mogao da veruje. I ponovo se postavlja pitanje zašto tolika ne vera? Slepilo?
I drugo pitanje koje nam se postavlja, kada gledamo sve ove ljude, jeste da li smo mi možda negde slepi i ne vidimo. Jer ovo je ozbiljna opomena, sve navedene osobe su provele tri godine sa Isusom, a ostali su slepi. Nisu razumeli ili nisu mogli da razumeju. A ja? Da li ja nešto ne shvatam, ne razumem, ne vidim???
Osnovni razlog slepila jeste naše predubeđenja. Podsetiću vas na ovu sliku koju koristimo na alfa kursu. Vi koji ste je videli nemojte da odgovarate. Vidimo sliku žene. Koliko od vas vidi sliku stare žene? Koliko od vas vidi sliku mlade žene? Koliko vas vidi obe? Pokazacu vam sliku stare žene, a sada mlade. Jer je vidite. Šta nas sprečava da je vidimo, šta mislite? Šta vas je sada sprečavalo ili vas je sprečilo prošli put?
To nas uči poniznosti kada pristupamo Svetom pismu. Ne da pomislimo da smo sve otkrili, razumeli, da nam je jasno, nego spremnost da priznamo da smo nešto promašili. Podsetiću vas na citat od Džejms Sajera koji volim da koristim – „Svaki put kada čitamo Bibliju treba da zauzmemo stav da poslednji put kada smo čitali taj odeljak koji čitamo danas da smo je možda pogrešno razumeli, barem delimično. Možda tu ima mnogo više toga za nas. To će nas držati otvorenima za mogućnost da rastemo u znanju.“
Dok sam čitao današnji tekst ozbiljno sam postavljao to pitanje, da li sam ja možda sličan Mariji, Tomi, Apostolima, da se u ovom događaju nalazi ogromna vrednost koju ja ne vidim. Možda je čak i znam ali ne živim? Da li sam negde slep jeste pitanje koje bi voleo da postavimo sebi a posebno u oblasti vaskrsenja! I ovo je posledica što ćete čuti.
DA LI SAM JA SLEP/A?
Kada sam počeo sa pripremama mislio sam da u današnjoj propovedi govorim o različitim aspektima vaskresenja u našem životu ali mi je Bog usmerio misli u drugom pravcu i verujem da je ovo poruka od Boga nama danas. Želim da govorim o životu posle smrti. U današnjem tekstu Isus govori da on odlazi kod Oca, koji je naš Bog, a Kološanima poslanica naziva Hrista prvorođeni iz mrtvih, jer je otvorio vrata neba za nas. Iako u ovoj crkvi retko kada govorimo o smrti i šta će se desiti posle, jedna od velikih istina hrišćanstva jeste da se život ovde ne završava, nego tek počinje. Apostol Pavle u Solunjanima kaže o tome: „Ne želimo, braćo, da ostanete u neznanju u pogledu onih koji su umrli, pa da tugujete kao ostali, koji nemaju nadu! Jer, ako verujemo da je Isus umro i vaskrsao, onda verujemo i da će Bog sa Isusom povesti i one koji su u njemu umrli. Ovo vam govorimo na osnovu Gospodnje reči: mi, živi, koji ostajemo do Gospodnjeg dolaska, nećemo preteći one koji su umrli. Jer, sam Gospod će, na zapovest, na glas arhanđela i na zvuk Božije trube, sići sa neba, i prvo će ustati mrtvi u Hristu.  Potom ćemo mi, živi, preostali, zajedno sa njima biti poneti na oblacima da se sretnemo s Gospodm u vazduhu. I tako ćemo uvek biti s Gospodom. Zato bodrite jedni druge ovim rečima. I Solunjanima 4:13-18
Ovaj tekst govori o drugom Hristovom dolasku. Sveto pismo nas uči da će na kraju, kada ljudska zlodela prevrše meru, i zadatak propovedanja evanđelja svakom narodu, grupi i naciji bude izvršen (što nam je zapoveđeno da uradimo), da će Hristos ponovo doći. Razlog njegovog dolaska jeste da nas povede ka sebi. Vidimo u tekstu da će mrtvi uskrsnuti a da će oni koji će tada biti živi biti preobraženi. Naša tela će biti drugačija, promenjena. Bez boli, bolesti, hendikepa, bobuljica, debljine, ožiljaka. Na neki način ćemo imati tela kako je ovde opisano za Hrista, i tu stajem, jer mogu samo da zamišljam. U svakom slučaju, za sve nas, život se nastavlja u jednom sasvim drugom obliku. Očekivanje koje nas teši - Vesna, svedočanstvo o smrti...
Život koji nas tamo čeka jeste mnogo bolji od svega što možemo zamisliti. Ne znamo detalje, jer sve knjige koje ljudi pišu promašuju suštinu, to je sigurno, jer pišu o onome što još nisu doživeli, nego samo nagađaju, ali znamo da je ono što nas čeka nešto što čak nije došlo u naša srca, tj bolje od onog najboljeg što zamisliš. Nećemo biti debeli anđelčići sa harfama na nebu, meni je dosta bilo debljine i na zemlji. Sigurno je i da nećemo samo stajati ispod prestola Božijeg i pevati. Možda ćemo sa našim Bogom stvarati novo nebo i novu zemlju, možda ćemo uživati u razumevanju i istraživanju svega što nam je bilo nepoznato, možda ćemo raditi ali sa uživanjem na svetu u kome ćemo živeti. Ne znamo, ali očekujemo.
Kao crkva i pojedinci ne pridajemo previše vrednosti onome što dolazi iza smrti. Naši predhodnici, u vekovima pre nas, su najviše naglašavali ovu činjenicu, najviše su se tome radovali, ali mi ne. Često se pitam zašto? Skoro mi je jedna osoba rekla da mu je lepo što će jednog dana posle smrti živeti, ali da mu to danas puno ne znači. I opisao je i moj stav sa početaka hrišćanskog hoda, a i često i danas imam taj stav. Možda nam je previše dobro na zemlji, ne patimo od gladi, od bolesti, ropstva, ratova, zločina... kao naši prethodnici?
 Ili nas je uticaj našeg vremena doveo do toga da se stidimo priče o nebu? Predstavljaju to kao sujeverje, kao deo prošlosti. Ne svesno, ali reći o nebu nam nekako nije nešto o čemu želimo da govorimo, osim na sahranama. Pisci kada pišu knjige o tome utrkuju se da prikažu nebo što sličnije ovom svetu da ne bi izgledali „fanatični“??? Da li nam je svet ukrao dragulj naše vere, ono što nas čeka posle smrti?
Ili smo prosto zaokupirani našim svakodnevnim životom tako da o tome ni ne mislimo? Problemi, radosti, borbe i pobede nam obrišu razmišljanje o nebu iz uma? Možda se i sada pitamo, a zašto bi u opšte razmišljao o tome, čemu to Bera?
ŽIVETI ZA VEČNOST
Odgovor se krije u sledećim rečima. Razmišljao sam šta da vam kažem na to pitanje, zašto da razmišljamo ili budemo svesni neba, jer Bog sve zapoveda sa razlogom, i odjednom mi je Bog progovorio, podsetio me stihova „tamo gde ti je blago, tamo ti je i srce“ Matej 6:19-21.  Ili drugim rečima, ako dopustiš da stvari ovog sveta okupiraju tvoje srce, ceo tvoj pogled će biti fokusiran na ovaj svet. Isus je govorio da ne možemo služiti i Bogu i Mamonu, i Bogu i bogu novca. Niko ne može živeti rastrzanog srca. Na kraju nas to slomi.
Sa druge strane ne želim da vam kažem da ne treba da radimo, brinemo se za našu porodicu, da stičemo i napredujemo. Ideja napredovanja, uspeha je duboko Biblijska. Iako ne verujemo da onima koji slede Hrista sve treba da bude savršeno, sa druge strane verujemo da Hristov uticaj treba da se vidi i kroz napredak u našem životu. I te kako trebamo raditi na tome da budemo dobri đaci, studenti, radnici, biznismeni. Da postavimo sebi cilj da sa Hristom mi budemo najbolji u onome šta radimo. Kako onda usaglastiti ove dve strane medalje. Sa jedne strane ne služiti mamonu, a sa druge strane napredovati? Naš narod kaže da ne možemo sedeti na dve stolice, a ovde mi izgleda da je u pitanju takva situacija.
Balans pronalazimo u rečima poslanice Kološanima „sve što činiš čini kao Gospodu“. Svaki moj posao, rad, delo treba da bude urađeno kao da ga radim za Gospoda. Kao da je on moja mušterija, moj gazda. Da će on doći i proceniti moj rad... To takođe znači da to radim radi Njega. On je moj motiv, moja inspiracija. Da sređujem kuću radi njega? Da li bi to promenilo moj pristup? Da se trudim kao roditelj radi njega? Da li bi to promenilo moj pristup? Da se trudim kao učenik za Hrista, da li bi to promenilo moj pristup? Da moje delo ima trajnu vrednost. Na ovaj način, delujući sve za Hrista, moje delo ima trajnu vrednost i ja ne skrećem moj pogled sa neba.
I da se vratimo na priču o vaskrsenju, od nje sam krenuo u ovaj pravac. Vaskrsenje nam je donelo nebo, i nebo treba da utiče na naše živote. Mi jesmo oni koji sede na dve stolice. Sa jedne strane deo smo ovog sveta i trebamo živeti u njemu, a sa druge strane mi čekamo vaskresenje koje nas čeka. Imamo izbor, da pokušavamo da idemo od opcije do opcije, setimo se periodično neba i mislimo na njega, pa onda utonem u svakodnevne obaveze ili da uvedemo Hrista u svakodnevne aktivnosti, da kažem donesemo nebo u njih... Probajmo, jer mi jesmo oni koji očekuju nebo.

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...