понедељак, 09. јул 2012.

Misli o krstu, ponovo ka krstu...



Hristova smrt. Najznačajniji događaj ljudske istorije. Ako verujemo u Sveto pismo, ispovedamo hrišćansku veru, ne postoji ni jedan značajniji događaj od Njegove smrti i vaskresenja. To je centar naše vere. Bez ovog događaja hrišćanstvo nema smisla.


Druge vere mogu da se zasnivaju na rečima njihovih učitelja, Bude, Muhameda, ali hrišćanstvo bez Hristove smrti i vaskresenja nema nikakvog smisla. Ne može biti samo značajni etički sistem, jer ako nije vaskrsnuo zasnivalo bi se na laži – da je Hrist put, istina i život. Njegova smrt i vaskresenje su centar, suština, srž. Od momenta kada je vreme počelo da teče, do momenta kada će prestati, ovo je centralni događaj ljudske istorije. 

Prvo, pre nego što i krenemo da razmišljamo o događaju krsta jako je značajno da shvatimo da je Hristos došao na zemlju radi ovog događaja. Od samog početka, sve što je radio, govorio, vodilo je do momenta njegove smrti.

Sama smrtna kazna je bila stravična. Verujem da ste gledali film „Stradanje Hristovo“ režisera Mel Gibsona. Strašan film, krvav. Sećam se kada smo imali projekcije ovog filma u bioskopu Jadran, da pojedine scene nisam mogao ni da gledam. Na kraju filma sam izašao sa ukočenim ramenima, bio sam zgrčen više od pola filma. Scene su previše strašne, a još gore od toga je da je film pokazao istinu. Hristova smrt je bila bolna, strašna i užasna. 

Prvo - bičevanje. Bič koji su koristili je bio sastavljen od više kožnih traka na čije krajeve su bile zakačeni komadići kosti ili metala. To je značilo da se ti komadići zabijaju u telo žrtve. I kada bi mučitelji povukli bič nazad time bi odkidali komade kože, mesa. Bič je bio sastavljen od više traka tako da ne pogodi samo jedno mesto nego da jednim udarcem pokrije što veću površinu. Rane su bile strašne. 

Ciceron je opisao bičevanje sledećim rečima: Isusa su svukli i vezali, a onda bičevali bičem s četiri do pet kožnatih remenja na čijim su krajevima bili komadi metala i kostiju Jevsevije, crkveni istoričar  iz 3. st. opisao je bičevanje: "žrtvine žile visile su iz tijela, a mišići, tetive i utroba mogli su se jasno vidjeti." Osobe koje su bile bičevane na ovaj način, često bi umrle od posledice bola, gubitka krvi, šoka.


Drugo - stavili su mu trnovu krunu. Mi kada mislimo o trnju često mislimo na bagremovo ili ružino trnje, malo, par milimetara, no ovde je bila kruna od dugačkih bodlji koji su se zabadali kao nož u meso. Neki od delova glave su jako osetljive na bol, slepoočnica, i bol je bio strašan.

Treće - Ruganje i šamaranje. Vidimo da su mu vojnici stavili krunu, ogrnuli ga plaštom, kao patetičnu figuru kralja. Možemo zamisliti Hrista, krvavog, polu-ubijenog, orgnutog plaštom... ruganje i poniženje. Ujedno su ga šamarali. Kažu da je bilo oko 600 vojnika koji su ga zlostavljali. Pre neki dan sam razbio slučajno usnu, i čim je udarite odmah otekne i boli. A Isus? 

Masa ljudi gubi kontrolu, kao da se sve granice izbrišu, podivljaju. U masi su ljudi spremni da urade nezamislivo, nešto što nisu verovali da mogu da urade. Verovatno je bio sav otečen, ponižen, pljuvan. Žalosna figura. Pada mi na pamet da je možda Pilat mislio da će se Jevreji sažaliti na njega, kada ga vide tako slomljenog.

Četvrto  – krsni put. Iako Jovan to spominje, samo u par reči, put do krsta je bio naporan, Hrist je mučenjem već skoro ubijen, a morao je da nosi krst na svojim leđima. Druga evanđelja govore o tome da na kraju nije imao snage da ga nosi, nego su iz mase ljudi izabrali Simona Kirinca (koji je kasnije postao učenik), da ponese krst. Možemo zamisliti patnju teturanja, padanja ali i svesti da nosiš nešto na čemu će te ubiti.


Peto  - raspeće. Krst je bio posebno surov način ubijanja ljudi. Ljudi bi umirali između dva bola, ili dve patnje, i to danima. Dugačkim klinovima žrtvi su probili zapešća na rukama, i nogama i prikovali ih za krst. Mesta su bila pažljivo izabrana tako da ne izazovu velika krvarenja i samim tim smrt, nego samo veliku bol. 

Žrtva bi visila sa klinova, telo bi joj bilo pod naponom, zategnuto, i zbog položaja ruku na krstu, vremenom bi pritisak delovao na grudni koš i osoba nije mogla da udahne i polako se gušila. I da bi izbegla gušenje, žrtva bi morala da pokuša da se podigne na ranama, i udahne. Smrt između dva bola, bola od rana ili gušenja. Na kraju bi im slomili potkolenice, i pošto više nisu mogli da se podignu ugušili bi se. Hrista nisu tako ubili jer je već od ogromnog bola umro. 


Šesto – voda i krv (Jovan 19:33). Isusu probadaju srce da bi osigurali da je mrtav i ono što je interesantno jeste da je potekla krv pomešana sa vodom. Izgleda čudno, jer očekuje se da teče krv, i na prvu misao mogli bi reći da je u pitanju nešto mistično. No MkDauel u knjizi „Novi Dokazi koje trebamo uzeti u obzir“ kaže da je to dokaz posebnog načina na koji je Isus umro. Da se desila sagregacija, tj odvajanje krvi od plazme, a plazma je bezbojna kao voda. Ja nisam doktor, i ne bih da ulazim u objašnjavanje tog fenomena, ali MkDauel tvrdi da se to dešava se kada se osobi slomi srce. Kada osobi od velike patnje, muke, unuštrašnjeg bola prepukne srce.

Dve ključne boli su pogodile Hrista, osim same fizičke patnje. Prva ja odbačenost od ljudi. Hristos je došao radi ljudi. Piše u pismu, da je tako zavoleo svet, da je došao da da život za te ljude, a oni su ga odbacili. Ako išta pokazuje  Hristovu Božansku prirodu to je mogućnost da oprosti ovaj čin izdaje, obacivanja. To da mu je srce prepuklo od bola jer su ga izdali, ali i da voli i oprosti.


Druga obračenost je bila od strane Boga Oca. Dok je na krstu umirao na Hrista se srušila osuda za grehe svakoga od nas, i tog momenta, jedini put u istoriji, Hristos je bio odvojen od Oca. Na koji način ne znam, ne razumem, ali verujem. Hristos kaže, Oče moj, zašto si me ostavio. 


Martin Luter komentariše to sledećim rečima: „Kako da objasnimo činjenicu da su se mučenici poput Stefana radosno suočavali sa smrću, čak je i paganski filozof Sokrat ispio otrov i umro bez straha, dok je savršeni Božiji sluga, koji nikada nije pokazivao ni najmanji strah od ljud, bola ili gubitka bio preplašen i na krstu izjavio da ga je Bo ostavio? Nikada se ni jedan čovek nije plašio smrti kao On rekao je Luter. (Džejms I. Paker - Bogopoznanje) i Paker dodaje: Zar ne možemo reći ... da su ovaj smrtni strah i napuštenost povezani sa činjenicom da je Isus u svojoj smrti i agoniji u vrtu -  Kroz koju je smrt prihvatio kao čašu koju mu je otac dao da pije – preuzeo na sebe teret greha celog sveta, prihvatajući da ga ubroje među grešnike? (Džejms I. Paker - Bogopoznanje)



Hristos je poneo ogromnu žrtvu radi nas. A šta je uradio, kako je doveo do našeg spasenja? Jedan od događaja koji objašnjava prirodu Hristove žrtve nalazi se u stihovima. Judejski poglavari su tražili od Rimljana da ubiju kažnjenike da ni bi bila narušena Pasha, njihov veliki praznik. Pasha je praznik u znak sećanja na momenat kada je Bog izveo Izrailjce iz Egipta, tj. na poslednje zlo koje je primoralo Egipćane da popuste.


Jevreji su bili robovi u Egiptu 400 godina, sve dok Bog nije izabrao Mojsija za zadatak da ih oslobodi. Faraon se tvrdoglavo odupirao tome da pusti Izrailjce, pa je Bog slao zlo, po zlo koje je pogađalo Egipćane. Poslednje je bilo najstrašnije. Bog je rekao da će poslati duha, koji će pobiti sve prvoorođene sinove u Egiptu. Jedini način da se zašiti od toga, je bio da se zakolje jagnje, koje je moralo biti bez mane, kome nije smela biti slomljena ni jedna kost, da se pripremi na poseban način, a da se krvlju jagnjeta namažu okovratnici na kući u kojoj se jelo to jagnje. To je bila jedina zaštita.

Pasha je bila sećanje na taj događaj. Jevreji su ponavljali ritual klanja, a onda bi jeli jagnje, kompletno obučeni, u obući, kao da će ponovo krenuti na put. Pasha je sećanje na spasenje i ujedno je bila iščekivanje spasenja. I kada pismo naglašava da Hrisu nije ni jedna kost slomljena, to je jasna aluzija na Pashu. Jer nije Hristos slučajno ubijen na Pashu, niti se slučajno desilo da su mu kosti ostale neslomljene. On je vrhunsko pashalno jagnje, zaklano za naše grehe. Kažu da je za simbol koji su Jevreji stavljali na vrata u Egiptu, bio u obliku krsta, ali ne znam kako proveriti taj podatak...

Šta je poruka? Pa svako ko je pod žrtvom jagnjeta, da upotrebim tu sliku, ko je obeležen krvlju Jagnjeta, on je bezbedan od suda. Svako ko prihvati, ispovedi da je Isus Hristos umro umesto njega, da njega spasi, jeste bezbedan. Kološanima govori o tome – „... da njegovim posredstvom, uspostavivši mir njegovom krvlju na krstu, izbavi sve što je na zemlji i na nebesima...“ Kološanima 1:20 Pa i vas koji ste nekada bili otuđeni i neprijateljski nastrojeni svojim smeranem u zlim delima, sada vas je izmirio smrću njegovog ljudskog tela...“ Kološanima 1:21

Kako to činimo? Kako ulazimo u bezbednost? Jednostavno verom. Izjavljujemo da to verujemo i prihvatamo njegovo oproštenje. Zato su njegove poslednje reči i bile Svrešeno je. Sve je urađeno, završeno, nema šta da se doda. Sve je završio svojim delom na Golgoti. Možemo da uživamo u Njegovom oproštenju.

Link za audio snimak propovedi:  http://cross.tv/84845

Нема коментара:

Постави коментар

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...