субота, 30. јун 2012.

Pljačkaš


Kasiopi, Krf, godišnji odmor. Volim na odmoru da ustanem pre svih, skuvam kafu, sednem na terasu (kada putujemo, značajnije mi je kako izgleda terasa nego soba u kojoj spavam) i meditiram, čitam Pismo, razmišljam. To mi je često najdragoceniji deo odmora, momenat punjenja baterija. Kući, koliko god se trudio da odvojim vreme, uvek sam u žurbi, čekam kada će deca ustati, vreme za odlazak na posao. Na odmoru ne moram, što bi rekli splićani, „guštam“.
Dok čitam pismo, pored mene je i moj topovski nišan (sprava koju koristim da posmatram ptice, umesto dvogleda). Nekada vidim novu vrstu ptice, ili mogu da vidim kako se ptice ponašaju kada nema ljudi da ih uznemiravaju.

петак, 29. јун 2012.

Čiope


Volim da gledam ptice, moj sin i ja do sada u evidenciji imamo 115 vrsta koje smo videli i prepoznali. Čudesna Božija stvorenja, toliko različita, lepa. Na žalost nemam dobru opremu za ovaj hobi (dvogledi koji vrede su daleko preko mojih mogućnosti), koristimo stari topovski nišan umesto dvogleda. Tako smo naučili i o čipama. 

Čiope. Čudesne ptice. Iako ih ima i u Novom Sadu, retko kada ih vidim. Zato u Grčkoj, svake godine, vidim jata ovih ptica, sličnih lastama. Svako jutro sam sa terase, dok svi spavaju posmatrao ove ptice kako love insekte. Lete zajedno, u jatu, velikih krila, kao nesrazmerne laste.

четвртак, 28. јун 2012.

O tri kamena ili Apostole hvala na iskrenosti!


Tri kamena, crni, polu beli i beli. Ista vrsta stene, jedina razlika je u stepenu koliko je more uticalo na njih. Prvo, crni je tek odlomljen od velike stene i ne promenjen je. Drugi, polu beli, je odlomljen ranije , pre ko zna koliko vremena, i talasi su ga već počeli uobličavati. Treći, beli je dugo već u vodi, dugo ga talasi bacaju i menjaju, i sada je skoro beo i uobličenih ivica. Sva tri sam našao na istoj plaži, posmatrao sam kako talasi udaraju u kamenje i polako ih menjaju, trenjem kamen o kamen, do potpune promene izgleda.

Isto jutro sam razmišlao o službi, radu sa zavisnicima, crkvi... Na odmor sam otišao pri kraju snaga, iscrpljen od različitih ružnih, negativnih priča. Opterećen. Sa jednom jedinom željom, da ni ne pomislim na Novi Sad, i na sve što sam prošao zadnjih nekoliko meseci. Isključenog mozga i osećanja. No dok sam, negde na sredini odmora, u interenet kafeu proveravao fajsbuk (tog dana mi je bio rođendan, želeo sam da se zahvalim na čestitkama), stigla mi je još jedna ružna vest. Pomislio sam – „o ovome ne želim ni da razmišljam, ne interesuje me. Zašto bih ja brinuo o ljudima ako oni ne brinu za svoje dobrostanje...“

Sledećeg dana sam ustao sa takvim mislima, čitao Pismo i setio se reči Apostola Pavla iz II Korinćanima 11. Tekst je njegovo svedočanstvo ili biografija. Na kraju teksta, posle nabrajanja brodoloma, kamenovanja, muka i problema Pavle kaže: „A povrh svega, svakodnevno me pritiska briga za sve crkve. Ko je slab, a da ja nisam slab? Ko se sablažnjava, a da ja ne izgaram?“ (28-29 stih)

Pavle izgara, pati, slab je radi drugih? On, veliki Apostol! Pade mi na pamet - izgleda da je to uredu. Prepoznao sam da se moj um, nekako, uvukla ideja, da kada god sam opterećen zbog drugih, da sam u grehu, da sam dopustio da se u meni razvije „suzavisnost“... Veliki deo opterećenja je bilo to što sam se osećao opterećenim, a mislio sam da je to pogrešno. Čudno, poruka da je Apostol bio opterećen, izgarao, me je oslobodila.

Skot Pek, u jednoj od njegovih knjiga piše otprilike sledeće. Životna mudrost jeste prihvatiti da je život težak, jer onda ta činjenica prestaje da ima vrednost za tebe. Umesto da pokušavaš da pobegneš od teškoće života (a Jung je rekao da je neuroza zamena za legitimnu patnju), ti prihvatiš da je to deo života i počneš da se suočavaš i boriš protiv toga.

Prihvatam da je, u službi, teret brige za druge legitimna teškoća, koja ima svrhu, i spreman sam da se borim. To je možda najvrednije iskustvo koje sam pronašao na ovom letovanju – u redu je brinuti se za druge. Naravno svestan sam da ja ne mogu da ih spasim, i da ne mogu da zaustavim ljude u njihovim pogrešnim odlukama. Konačno, to ni Bog ne radi, dopušta nam da sami izaberemo put, pa bio on i pogrešan. Kao i On, spremam se na gubitak, ali neću težiti bezosećajnosti. Uredu je da boli!

Sa druge strane bol ima svrhu. Da me nije bolelo nikada ne bih razumeo ovaj aspekt hrišćanstva. Možda bi na kraju i postao bezosećajan, ili bih postao „profesionalac“ koji ljude tretira kao klijente? Na neki način je nevolja delovala na mene kao more na kamenčiće, strugala me i tesala, da bi uklonila ono crno iz mene.

уторак, 26. јун 2012.

Albanska brda ili o čežnji za domovinom...



Albanija, pogled sa Krfa, Kasiopi
Gledam planine u Albaniji, preko puta Krfa. Sedim na predivnoj plaži, belo i sjajno kamenje, more kristalno, a meni stalno na um dolazi pesma koju su davno spevali srpski vojnici, možda baš dok su gledali na iste planine: „Tamo daleko, daleko od mora, tamo je selo moje, tamo je Srbija...“ Iako ovu pesmu često doživljavaju kao nacionalističku, ja je doživaljavam kao pesmu čežnje za domom. Mogu da zamislim srpskog vojnika, starog 18-19 godina, iz nekog sela u zabiti Srbije, otišao u I Svetski rat i završio na Krfu. (napomena zbog očajnog poznavanja istorije – posle poraza od Austro-ugarske, 1914/15 godine srpska vojska je povukla preko Crne Gore i Albanije do Krfa, gde su ih primili saveznici. Tu su proveli neko vreme oporavlajući se od rana, napora...) Peva pesmu, „Tamo daleko“ je moje rodno mesto. Pre rata verovatno je njegovo najdalje putovanje bilo u susedni grad, a sada se nalazi iza planina Albanije, hiljadu kilometara od doma, pitajući se da li će ikada videti svoje selo, dom, porodicu, dragu... Ražalostio sam se dok sam o tome razmišljao.

субота, 16. јун 2012.

U poseti kod rodbine grofa Zinzendorfa


„Blaženi su mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati“ Matej 5:9

Grof Zinzendorf

Kastel, Nemačka, 14.06.2012., skup nacionalnih direktora za Alfa kurs. Organizator je porodica Kastel, stara, nemačka porodica. Bio sam u njihovoj arhivi, čuvaju podatke i dokumente od hiljadu petsto i neke, a pretke mogu da nabroje do 1054 godine. Održali se na jednom mestu 1000 godina.Sve prepuno istorije, ispred kuće vinova loza stara 400 godina, najstarija u Nemačkoj... Šalili smo se na račun Amerikaca, da je samo ta loza starija od Sjedinjenih Američkih Država.

петак, 15. јун 2012.

"Oprostite mi što sam Nemac!"


.
Aleksandar Kasel
Nemac Aleksandar Kasel, potomak grofovske porodice Kasel, iznenadio me je izjavom "Možete li da mi oprostite što sam Nemac?" Time je zapravo molio je oproštaj za sve ono što se desilo u II Svetskom ratu, za sva zverstva, ubistva koje je njegov narod uradio mom narodu.

уторак, 12. јун 2012.

Jovan 15 - Principi rezidbe ili da li je moguće umreti duhovno! (propoved)


Link za audio snimak propovedi: http://cross.tv/83972

BELEŠKA:
Po mojoj srednjoj školi, moje zanimanje je voćar-vinogradar. Dugo godina sam i zarađivao dodatno novac od rezidbe, ali iako sam išao u školu za to, nisam naučio da režem voće u školi. 

уторак, 05. јун 2012.

Jovan 14 - "Troje koji su jedan" (propoved)


Link za audio snimak propovedi: http://sr.cross.tv/83569

Beleške sa propovedi (grubo zabeležene beleške, izvinite na pravopisnim greškama, nisam imao vremena da ih sređujem ni da ih nadopunim)
Često kada mislimo o prvoj crkvi mi je idealizujemo. Mislimo da je sve bilo savršeno, divimo se njihovoj veri, spremnosti za žrtvu, svedočenju. Ono što ne znamo i ne primećujemo dok čitamo Novi zavet, jeste haotičnost u kome se nalazila prva crkva. Mnoge teološke istine nisu bile jasno definisane, knjige Novog zaveta nisu bile svugde jednako prihvaćene i često je dolazilo do sukoba oko teologije. Postoji priča da su na ulicama Carigrada znali da izbijaju sukobi oko teologije, da se prodavačice na pijaci pograbe za kosu oko nekog teološkog pitanja, kao danas oko političkih pitanja. Radi toga crkva je organizovala Sabore kako bi definisala šta veruje. Da pojednostavim, skupili bi se vodeći ljudi svih crkava i diskutovali o nekom pitanju koje je bilo sporno i dogovoreno prihvatali kao načelo verovanja.  

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...