понедељак, 21. мај 2012.

Jovan 12 - "Hrišćanska psihoanaliza ili šta se krije u meni?" (Propoved)



Link za audio snimak propovedi: http://sr.cross.tv/83079
Isus Hristos, dok je propovedao na zemlji, često je koristio slike da jasno komunicira poruku sa nama. Kao ljudi naučeni smo da mislimo u slikama, i kada nemamo sliku za neku reč, mi je u načelu ni ne razumemo. Prvo moramo znati kao nešto izgleda, šta je to, da bi razumeli o čemu se govori. Isus nas dobro poznaje i zato koristi slike, priče iz svakodnevnog života.
Jedna od njegovih najpoznatijih priča jeste priča o sejaču (Matej 13:3-9). Za nas možda već nejasna, jer danas se seje uz pomoć mašina, koje svako zrno dobro smeste u zemlju. Zemlja je dobro izorana, pripremljena, sve u cilju da što manje semena propadne. Ali nekada nije bilo tako. Nisu imali mašine, orali su volovi, dvreni raonici, i često je zemlja ostajala tvrda, plitko preorana, kamenita... nije bilo herbicida pa je i korova bilo jako puno. A kako je izgledalo sejanje? Sejač je oko vrata imao ovakav džak, u kome je bilo nekoliko kila semena. Ušao bi u njivu i zahvatio seme, i zamahnuo rukom, što šire da seme padne rasejano, ne na jednu gomilu, tako da cela njiva bude pokrivena semenom. Pri tome neko od semena bi palo na plodno tlo, i ono bi dalo rod, ali bilo je onoga koje bi palo na nepoorano tlo, i njega bi ptice pojele. Drugo bi palo u plitko zemljište, tamo gde volovi nisu dobro orali, pošto je tlo plitko i toplo, brzo bi niklo ali i osušilo se jer nije imali snažan koren. Treće bi palo u mesto pokriveno korovom, i tu naraslo, ali pošto je ugušeno od korova, nije moglo da se razvije dobro, i nema roda.
Tu sliku koristi Isus da opiše sve nas. Jedni su oni koji dodju jednom u crkvu, ili razgovaraju sa nama, ali ni ne reaguju, ostaju hladni jer Sotona dolazi i krade reč iz njihovog srca. Drugi su oni koji dođu, oduševe se doživljajem, ali nema dubine u njima, i čim dođe druga senzacija, njih nema. Treći su oni koji donesu odluku, slede Hrista, ali dopuste da nešto ostane u njihovim životima, i to ih guši ceo njihov život. Četvrti donose rod. Tako je danas, u ovoj sali ima četiri vrste ljudi, i svako od nas pripada nekoj od ovih grupa. Tako je bilo i u Hristovo vreme. I tako je i u današnjem tekstu. Četiri grupe ljudi, potražićemo ih. Četiri različite reakcije na Hrista Isusa. To je ono što ja nazivam Hrišćanska psihoanaliza, jer ovo je ključno pitanje za naše duhovno zdravlje. Dok Berta čita tekst, pokušajte da ih pronađete. Namerno sam u današnje beleške stavio ceo tekst da možete da ga podvlačite i nađete ove grupe ljudi.
ČETIRI GRUPE – SVAKA DONOSI ODLUKU ZA SEBE

Da vidimo šta smo pronašli. Prvo tražimo grupu ljudi koji u startu odbacuje Isusa. Šta mislite ko su oni u današnjem tekstu? Ja ih prepoznajem u stihovima 9-11, 19, 37. 9 Veliki broj Judejaca saznao je da je on tamo, pa su došli, ne samo zbog Isusa nego i da vide Lazara, koga je podigao iz mrtvih. 10 A sveštenički glavari dogovorili su se da ubiju i Lazara, 11 jer su zbog njega mnogi Judejci odlazili tamo i poverovali u Isusa. 19 A fariseji su rekli među sobom: „Vidite da ništa ne postižete. Eno, svet je otišao za njim.“  37 Iako je pred njima učinio tolika čuda, oni nisu poverovali u njega, Fariseji. O fenomenu farisejskog odbacivanja Hrista smo već puno govorili, ali želim da još jednom primetite okorelost njihovog srca u ovim stihovima. Ne samo da, pored obilja dokaza, čuda, znakova odbacuju Hrista, nego su spremni da ubiju i Lazara, koji je svedok Hristove sile, samo da bi oni bili u pravu. Potpuno slepilo, nemogućnost da se vidi, reč je ukradena iz njihove duše i ne može više da rodi.
Čisto napomena, ovo vam je slika kako izleda osoba koja napravi hulu na Duha Svetog. Isus je rekao da će se svi gresi oprostiti ljudima osim hule na Duha Svetog (Marku 3:22-30). Nekada ljudi to pročitaju i misle da je u pitanju psovka na Duha Svetog. Međutim hula nije psovka, ona je uporno odbijanje Hristovog dela, sve do momenta kada Hristos kaže – „U redu, to želiš, to imaš! Ja te više neću nagovarati!“ Drugim rečima, nema više delovanja Duha Svetog na tu osobu i ona ostaje zaleđena, nesposobna da se obrati i prihvati, nesposobna da vidi istinu i kada  mu je pred nosom. Hula je strašna stvar jer je krajnje stanje, nema povratka. Piše u današnjem tekstu, opisujući Hulu -  37-40 - 37 Iako je pred njima učinio tolika čuda, oni nisu poverovali u njega, 38 tako da su se ispunile reči koje je rekao prorok Isaija: „Gospode, ko je poverovao u ono što smo čuli? Kome se otkrila Gospodnja mišica?“ 39 A nisu mogli verovati jer je Isaija takođe rekao: 40 „Zaslepio im je oči i otvrdnuo im srca, da očima ne vide i srcima ne razumeju i da se ne obrate pa da ih izlečim.“ 41 Isaija je to rekao jer je video njegovu slavu i govorio je o njemu.. Isaija je prorokovao o onome što se desilo, da su fariseji išli do kraja, do tačke kada više nema povratka. Ujedno to vam je i test, ako vas ikada đavo napadne sa mišlju da ste učinini hulu na Duha Svetog, ako vas to u opšte brine niste, jer bi ste inače bili potpuno ravnodušni.
Druga grupa ljudi, oni koji su plitki u veri, gde njih pronalazite? Ja vam predlažem 42. Stih - 42 Ipak su i mnogi od poglavara poverovali u njega, ali zbog fariseja to nisu priznavali, da ne bi bili izbačeni iz sinagoge, 43 jer su više voleli slavu koja dolazi od ljudi  nego slavu koju daje Bog.. Zašto ova grupa? Pa prvo oni vide istinu i veruju ali to nije dovoljno da donesu dovoljno duboku odluku. Plaše se fariseja, plaše se ljudi. To samo pokazuje slabost njihove vere i razumevanja, jer ako je Isus Hristos, onda sva pravila o sinagogi postaju nebitna. Pa on je Hristos, veći je od starešina! Njihova vera je površna, nije uticala na njihove živote. Plitki su i plitka je njihova vera, tj na utiče na sadržaj njihovog života. Najmanja promena je dovoljna da otpadnu.
Treća grupa ili osoba, one koje uguši korov iako su narasli? Šta vi predlažete. Ja vam predlažem Judu. 4-6 stih - 4 A Juda Iskariotski, jedan od njegovih učenika, koji je nameravao da ga izda, rekao je: 5 „Zašto se ovo mirisno ulje nije prodalo za trista denara i to dalo siromašnima?“ 6 Ali to nije rekao zato što se brinuo za siromašne, nego zato što je bio lopov- imao je kutiju za novac pa je uzimao ono što se u nju stavljalo. Neću puno govoriti o Judi da ne ukradem Buzdi njegov tekst, jer u sledećoj glavi se mnogo više govori o Judi, ali često Judu gledamo kao osobu koja je bila neiskrena od početka, koju je Isus ubacio u tim da bi odigrala ulogu izdajnika. Činjenica je da je neko iz grupe Isusovih učenika trebao da bude izdajica, jer je tako prorečeno, ali ono što želim da vam predložim, je da to nije morao biti Juda, jer bi to značilo da je Bog Judu odredio da bude zao, i to čini i samog Boga odgovorim. Verujem da se Juda priključio Isusovim učenicima jer je video istinu ali negde usput, jer se nikada nije rešio pohlepe, postao je to što je postao. Ugušila ga je pohlepa. Nikada nije prestao da služi pohlepi, a Isus je rekao „nemoguće je slediti dva gospodara...“ Možemo i da zamislimo da posmatrajući Isusove postpupke, kao što je ovo rasipanje narda, Judino ogorčenje raste, gomila se u njemu i na kraju otpada.
I četvrta grupa, oni koji daju puno roda? Naravno Lazar, Marta i Marija. 1 Tako je Isus šest dana pre Pashe došao u Vitaniju, gde je bio Lazar, koga je podigao iz mrtvih. 2 Tamo su mu priredili večeru. Marta je posluživala, a Lazar je bio jedan od onih koji su s njim bili za stolom 3 Marija je tada uzela libru skupocenog mirisnog ulja, pravog narda, i Isusu namazala noge i obrisala ih svojom kosom. I kuća se ispunila mirisom tog ulja. Vidimo u tekstu  kako Marija izliva na Hristove noge nardovo ulje. U ono doba nije bilo parfimerija nego su se izvlačile mirisne smole iz biljaka i pošto biljke ne mogu dati puno smole, te smole su bile dragocene. U ovom slučaju, Trna je računao kod nas na kućnoj grupi, vrednost ovog ulja je bila od 6-15 hiljada evra. Marija je dala veliku dragocenost kako bi pokazala da je Hristos Njeno najdragocenije.
 ČETIRI GRUPE – SVAKO DONOSI ODLUKU ZA SEBE
U slici ove četiri grupe ljudi, možete sagledati i sebe. Jer ono što je sigurno jeste da je svako od nas jedan tip tla. Oni koji su pokradeni, oni koji nisu duboko pustili korene, oni koji su ugušeni i oni koji daju rod. Kako prepoznati koje si tlo? Na osnovu ovih stihova i stihova iz priče o tlu možemo zaključiti sledeće:
Prvo tlo – ima najednostavniji test. Ti si prvo tlo, ako sve ovo što se priča tebe ni najmanje ne interesuje. Ne dopire do tebe. Ti imaš svoju odluku koju nisi spremna/an ni da preispitaš, tebi poruka koja se ovde propoveda nije potrebna. Test je jednostavan, ali razlozi zašto je neka osoba ovo tlo mogu biti mnogostruki
Jedan od razloga zašto su mnogi zatvoreni jeste uticaj iz prošlosti. Čest primer ovakvog tla jesu ljudi koji su bili uključeni u okultizam, vračanje, magiju. Pismo nas uči da ti svi postupci pripadaju đavolu, i ko se otvori za đavola, đavo ga proglašava svojom teritorijom i sprečava ih da vide.
Drugi razlog koji često vidim jeste da ljudi ne vide svoju potrebu, misle da je hrišćanstvo za slabiće, za optatke ovog sveta. Misle da su oni dobro i da im Hristos ne treba. Ali duboko se varaju, jer Hristos nije došao samo zbog otpadaka, nego zbog svakog čoveka. Jer svako od nas ima duboku potrebu u srcu za Bogom.
Drugo tlo – test je da li si spreman da podneseš neku žrtvu, odbacivanje od ljudi, ne razumevanje, promenu u životu... Sinoć smo Mirjana i ja bili u tunelima ispod tvrđave, u toku Noći muzeja. Dok smo hodali, na jednom ćošku sretnemo čoveka koji me zaustavi pitanjem – da li me se sećaš. Čovek sa kojim sam pre deset godina radio učeništvo. U početku je išlo dobro, ali kada je trebano da donese neke odluke, da odustane od nekih greha, krađe, to je bilo previše. U današnjem tekstu ljudi koje sam predstavio kao drugo tlo nisu bili spremni za to da budu odbačeni od ljudi. To im je bilo prevelik korak, a razlog jeste što nisu duboko doživeli oproštenje koje dolazi od Boga. I to mogu da kažem jer je to bilo moje iskustvo. Kada sam prihvatio poruku evanđelja, bio slobodan od alkoholizma, nisam bio spreman da idem do kraja. Ali na kraju, Bog me je dotakao Njegovom ljubavlju i ja sam odlučio – nikada te neću ostaviti.
Treće tlo – ovo je najopasnije tlo, i opasnost jeste za većinu nas, jer u ovom  slučaju mi sledimo Boga, ali ne celim srcem. Ovde postoje dva osnovna pitanja ili testa koja nam mogu pokazati da li smo ovo tlo:
1. Da li postoji nešto u mom životu što ne pripada tu, da li pravim kompromise? Ja često to nazivam gresima egipatskim. Kao kada je Izrailj izašao iz Egipta, postao slobodan, ali je sa sobom poneo idole i običaje Egipta, tako i mi doživimo slobodu od Hrista ali ponesemo nešto iz statog života, neke grehe, nešto čega nismo spremni da se odreknemo... i u početku nam to ne smeta, ali vremenom postaje sve veća i veća veza, i ne pušta nas da idemo ni koraka dalje.
Drugo pitanje je - da li dopuštam da se nešto razvije u meni. Kao što sam rekao, iako ne mogu da dokažem, ubeđen sam da je Juda u početku stvarno želeo da sledi Isusa, ali vremenom, dopustio je da se u njemu razvije gorčina, bes... Piše u pismu – da dopustite da među vama nikne neki koren gorčine, da ne bi svojim otrovom zarazio mnoge... To sam često video, ogovaranje prenosi gorčinu. Kao u horor filmovima, ugriz prenosi zarazazu, ogovaranje je ugriz koji prenosi gorčinu.
Sledeće je pitanje kako postati četvrto tlo
KAKO POSTATI 4 TLO
 Prvi princip jeste da mi sami biramo šta ćemo biti. Niko nije predodređen za propast, niti je predodređen da bude negde na pola puta. Božija zamisao za nas je opisana u Kološanima 1:28. Apostol Pavle opisijući svoju misiju kaže sledeće reči: „Zato se mi njega objavljujemo, urazumljujući svakog čoveka i poučavajući svakog čoveka ... da svakog čoveka dovedemo do savršenstva u Hristu“. Primetimo – svakog čoveka. Ne samo Daniela, ili Beru ili koje god ime stavite. Cilj Božiji za svakog od nas jeste punina. To je Božiji plan za vas, to možete biti sigurni. Kod Boga nema siročića, ili manje voljene dece... Bog je zamislio za vas najbolji mogući plan, pitanje je samo da li ga ti prihvataš i želiš.
Drugi princip jeste pitanje šta ti je najmilije? U primer Marije i Marte mi vidimo da im ništa nije teško zbog Boga. Svesne su ko je Isus, i videle su koliko im je puno dao, i njihovo srce je puno zahvalnosti. Nezahvalno srce nikada nije plodno tlo. Spašena duša protraćen život.
Umreti sebi. Šta to znači? 23-26. 23 A Isus im je rekao: „Došao je čas da Sin čovečiji bude proslavljen. 24 Zaista, zaista, kažem vam, ako zrno pšenice ne padne u zemlju i ne umre, ostaje samo. Ali ako umre, donosi obilan rod. 25 Ko voli svoj život, uništava ga, a ko mrzi svoj život u ovom svetu, sačuvaće ga za večni život. 26 Ako neko hoće da mi služi, neka ide za mnom. I gde sam ja, tamo će biti i moj sluga. Ako mi neko bude služio, Otac će mu iskazati čast. Isus ponovo koristi sliku žetve. Da bi seme rodilo, mora prestati biti seme, mora umreti tome da bude seme. Mora biti zakopano u zemlju, gde se raspadne, izađe klica, i nema više semena. Dokle god nije zakopano, vekovima može ostati seme. Arheolozi su pronalazili ćupove sa hiljadama godina starim semenom. Mora se odreći sebe, krenuti putem odrcanja za Hrista i druge.
To ujedno znače i reči – mora zamrzeti svoj život. Oni koji žive samo za sebe nikada neće napraviti korak ka kraljevstvu Božijem. Put hrišćanina jeste put odricanja sebe i put u kome težiš, namerno kažem težiš jer nije lako, da živiš i radi drugih. Ne da ugroziš svoju porodicu, da budem jasan, onaj koji se ne brine za svoje gori je od nevernika, nego da ne budeš ti centar sveta, nego Bog iznad svega, a onda i drugi ljudi.
I završio bih propoved sa čitanjem jednog životnog iskustva. 

„Kažu da mačka ima devet života, i ja mislim da je to moguće jer iako nisam mačka ja živim veћ treći život. Moj prvi život je započeo jednog vedrog, hladnog dana u novembru 1904. Rođen sam kao šesto od osmoro dece, i živeo sam srećan prvi život, odličnog zdravlja, dobar sportista. Imao sam dobar posao i divan dom. Život mi je bio ugodan san. Tada se san završio i pretvorio u jednu od onih užasnih noćnih mora od kojih se usred noći probudite obliveni hladnim znojem. Mučila me je bolest motornih živaca, koja je polagano napredovala, pogađajući prvo desnu ruku i nogu, a zatim drugu stranu tela. Tako je započeo moj drugi život… Usprkos bolesti još uvek sam svakodnevno vozio na posao, uz pomoć posebnog uređaja ugrađenog u auto. Do određene mere, uspeo sam zadržati zdravlje i optimizam zbog četrnaest stepenika. Ludo? Uopšte nije. Imali smo dvospratnu kuću. Od garaže do kuhinjskih vrata stizalo se preko četrnaest stepenika. Te su stepenice bile moje merilo za život. Moje merilo i moj izazov da nastavim živeti. Oseћao sam, da onaj dan kada više ne budem mogao da  dignem nogu na stepenicu, i popnem se do vrha, priznaću poraz pa leći i umrieti. I tako sam se penjao uz moje stepenice dok je vreme prolazilo.... Ćerke su otišle na studije, sretno se udale, a žena i ja smo ostali sami u predivnoj kući sa чetrnaest stepenika. Možda mislite da njima penjao hrabar i snažan čovek. Nije. Prolazio je šepavi, gorko razočarani bogalj, koji je zadržao razum, ženu, dom i posao pomoću četrnaest bednih stepenika koje iz njegove garaže vode do zadnjeg ulaza. Dok sam vukao nogu za nogom uz te stepenice polako, bolno, često se odmarajući, ponekad bih u mislima odlutao u ona vremena kada sam se igrao golf, vežbao u gimnastičkoj dvorani, igrao sportove sa loptom, planinario, plivao, trčao, skakao... Sada sam se jedva mogao uspeti uz nekoliko stepenica. Kako sam stario postajao sam sve više razočaran i nezadovoljan. Verovao sam da na celom svetu jedino ja osuđen na patnju. Već sam devet godina nosio svoj krst i verovatno ću ga nositi tako dugo dok budem u stanju popeti se uz ovih 14 stepenika. Nisam se obazirao na utešne reči iz Prve poslanice Korinćanima 15:52: "U jedan trenutak, u tren oka… mi ćemo se preobraziti." I tako sam živeo svoj prvi i drugi život ovde, na zemlji. Onda je, jedne mračne noći u avgustu 1971. započeo moj treći život. Kada sam tog jutra odlazio od kuće, nije mi bilo ni na kraj pameti kakve će se važne promene dogoditi. Samo znam da mi je tog jutra bilo teže nego ikada pre sići niz stepenice. Užasavao sam se od same pomisli da ću se morati popeti uz njih kada se vratim kući. Kada sam te večeri krenuo kući, padala je kiša; olujni vetar i jaka kiša šibali su po autu dok sam polagano vozio jednim manje prometnim putem. Odjednom mi je volan iskliznuo iz ruke i auto je naglo skrenuo udesno. U istom trenutku začuo sam užasni prasak gume. Uspeo sam zaustaviti automobil uz klizavi rub puta, sedeći i razmišljajući u kakvom sam se groznom položaju našao. Ja ni u kom slučaju nisam mogao promeniti gumu. Potpuno nemoguće! Odmah sam odbacio pomisao da bi se neki vozač mogao zaustaviti. Zašto bi? Znam da ja ne bi! Onda sam se setio da u blizini, na sporednom putu nalazi jedna kuća. Upalio sam motor i lagano krenuo, držeći se samog ruba puta, sve dok nisam došao do blatnjavog puta na koji sam, hvala Bogu skrenuo. Dočekali su me osvetljeni prozori kuće. Dovezao sam se do ulaza i zatrubio. Vrata su se otvorila i na njima se pojavila mala devojčica radoznalo me gledajući. Otvorio sam prozor i viknuo da mi je pukla guma i da trebam nekoga ko će je promeniti pošto ja hodam sa štakama pa je ne mogu promeniti sam. Ušla je u kuću i trenutak poslije izašla obučena u kabanicu, sa šeširom na glavi, a za njom je išao muškarac koji me srdačno pozdravio. Bio sam udobno smešten, na toplom, i bilo mi je malo žao čoveka i devojčice koji su se mučili po olujnom vremenu. U redu, platiću im. Izgledalo je da kiša malo jenjava pa sam do kraja otvorio prozor i gledao. Činilo mi se da su ušasno spori i postao sam nestrpljiv. Čuo sam zvuk metala sa zadnje strane automobila dok je do mene dopirao jasan glas devojčice: «Izvoli dizalicu, deda.» Muškarac je odgovorio nešto mrmljajući dubokim glasom, a auto se nagnuo kad ga je počeo dizati. Sledilo je naizmenično vreme lupanja, udaranja i tihog razgovora sa zadnje strane auta, a onda su konačno završili. Osetio sam udarac automobila o zemlju kada su uklonili dizalicu i čuo sam kako su zalupili prtljažnik; zatim su se stvorili kraj moga prozora. On je bio stari čovjek, pogrbljen, a slabo je telo skrivala nepromočiva kabanica. Procenio sam da devojčica ima između osam i deset godina, bila je vesela i široko se nasmejala kada me je pogledala. On je rekao: »Ovo je baš prava noć za automobilsku nezgodu, ali sada je sve sređeno.» «Hvala,» rekao sam, «koliko sam vam dužan?» Odmahnuo je glavom. «Ništa. Unuka mi je rekla da ste invalid na štakama. Drago mi je da sam mogao pomoći. Znam da biste i vi to učinili za mene. Ništa niste dužni, prijatelju.» Izvadio sam novčanicu. «Ni govora! Htio bih platiti.» On nije učinio ni jedan pokret da je uzme. Mala se devojčica se približila prozoru i tiho rekla:  «Deda ne vidi.» U slijedećih nekoliko sekundi ukočio sam se od stida i užasa, i bilo mi je neprijatno kao nikada do tada. Dete i slep čovek! Pipajući, smrznutim, mokrim prstima traže šrafove i alat u mraku koji za njega najverojatnije neće da smrti prestati. Promenili su mi gumu, promenili je po kiši i vetru dok sam ja udobno sedeo u autu zajedno sa svojim štakama. Moj nedostatak. Ne seћam se više koliko sam dugo sedeo tamo nakon što su mi oni poželeli laku noć i otišli, ali bilo je dosta dugo da zavirim duboko u svoju dušu i pronađem neke uznemiravajuće karakterne crte. Shvatio sam da sam prepun samosažaljenja, da sam sebičan, ravnodušan prema potrebama drugih. Sedio sam tamo i pomolio se. Ponizno sam molio Boga da mi da snage, da pokažem više razumevanja za druge, da postanem svesniji svojih mana i da mi da veru da nastavim svakodnevno moliti za duhovnu pomoć kako bih preovladao svoje nedostatke. Molio sam da Bog blagoslovi slepog čoveka i njegovu unuku. Konačno sam se odvezao, uznemiren mislima, ponizan u duši. «Sve što želite da ljudi čine vama, činite i vi njima! U tome je sav Zakon i Proroci.» (Matej 7:12) Meni danas, mesecima posle, ovaj biblijski savet znači više od  običnog odlomka iz Biblije. Za mene je to način života koji nastojim slediti. To nije uvek lako. Ponekad je razočaravajuće, ponekad me košta novaca i vremena, ali uvek vredi. Danas, ne samo da se trudim svakodnevno, popeti se 14 stepenika, već se trudim na svoj skroman način pomoći drugima. Jednog ću dana, možda, promeniti gumu nekom slepcu u automobilu, slepcu kakav sam bio i sam!“

уторак, 08. мај 2012.

Slika poniznog čoveka!


Par prethodnih noći, spavao sam u kući bogataša. Jedan od najbogatijih ljudi koje sam upoznao. Međutim slika koji vidim se se jako razlikuje od slike kakvu vidim po Srbiji. Kada sam stigao kod njega kući, malo mesto u okolini Ravensburga, Nemačka, ništa posebno. Kuća jeste lepa, i ima stvarno dobra kola, ali za nemački standard života, ne ističe se.

петак, 04. мај 2012.

Zar je išta preteško našem Gospodu?


Sledi životna priča koju sam pročitao u knjizi "Isusov životni stil!" Nikija Gembla (Knjiga je materijal koji se koristi posle Alfa kursa, obrađuje "Besedu na gori", Isusov govor zapisan u Ev. po Mateju): 

четвртак, 03. мај 2012.

"Dragi, izgubila sam ključ!"


Ponovo stres zbog kola. Ne prvi put! Već sam pisao nekoliko puta o tome, o nenadanim situacijama sa automobilom, koje iskušaju moje ponašanje, veru... Ovaj put se našlo na testu teško pitanje – kakav sam suprug?
Putovao sam u Sloveniju, na kamp Royal Rendžera. Dan pred put, dok smo bili u kancelariji crkve, supruga je uzela ključ od kola da nešto ostavi u kolima, i kada smo trebali da krenemo kući – ključa nigde nema. Pretražili smo kancelarije, torbicu prevrnuli desetak puta, onda smo pretražili moju kancelariju, torbu od laptopa, kante za smeće... nigde nema ključa. Nazvali smo i koleginicu sa kojom je bila u kolima, nema ključa, nije ispao. Obišli prodavnice u kojima je bila, nema ključa.

уторак, 01. мај 2012.

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...