Psalam 1 - Pesma ograničenja ili pobede?

(Propoved sam govorio na VI Druženju bivših zavisnika u Sarajevu, beleške sa propovedi)

Pogledaćemo kratak crtani kao uvod:  http://cross.tv/73756

(Video je o bogatom Englezu, baronu Ficdžeraldu. Taj čovek je imao sina jedinca, koji je napustio očev dom i umro u dalekom svetu. Bogati otac nikada nije preboleo smrt svog sina. Ne znajući šta će sa bogatstvom koje se još i uvećavalo, ulagao ga je u vredne slike starih majstora. Kada je umro, testamentom je naložio da sve slike budu prodate. Kako je to bila sjajna kolekcija, kolekcionari i agenti raznih svetskih muzeja dođoše na aukciju. Na dan aukcije, advokat je pročitao testament pokojnika. Evo šta je u njemu pisalo: 

“Prva slika koja se ima prodati na aukciji je slika mog voljenog sina.” Bila je to slika nekog nepoznatog autora i ni na koji način vredna. Jedina osoba koja beše dovoljno zainteresovana da ponudi bilo kakvu cenu za tu sliku, bio je čovek koji je radio za porodicu, poznavao je momka sa slike i voleo ga. Želeo je sliku iz sentimentalnih razloga i zbog uspomena. Pošto je slika bila prodata, advokat je pročitao drugi deo testamenta: “Kogod kupi sliku mog sina, dobija sve. Aukcija je završena.” )

Apostol Pavle je napisao: “Bog, koji nije poštedeo svog sopstvenog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako nam neće s njim i sve drugo darovati?” Jezikom crtanog kojeg smo gledali: KO KUPI SINA DOBIJA SVE!!! Božija savršena matematika. Bog nam je sa Hristom sve dao.

Pitanje je da li to živimo. Pre neki dan sam pročitao dve brojke. Jedna je o tome koliko ljudi žive slobodu koju im je Hristos obezbedio, i pročitao sam da svega 30 posto hrišćana žive život slobode, dok se 70 posto muči u nekom vidu zarobljenosti. 

Takođe surova statistika kaže da velika većina hrišćana ili oko 70 posto njih, duhovno raste, napreduje, prve dve godine svog hrišćanskog hoda, i onda prestaje sa rastom, i ostatak svog života provede na istom nivou rasta, duhovnog napredovanja i promene. 

Zašto je to tako? Zašto stajemo sa rastom ako sa Hristom dobijamo sve? Šta je prepreka? Moglo bi se o tome puno govoriti ali naša tema je identitet! A rešenje za problem ćemo potražiti u prvom Psalmu - 

Blažen čovek

Koji po savetu bezdušnika ne hodi

I na putu grešnika ne zastane,

I u društvu pakosnika ne sedi,

Već mu zakon Gospodnji omile

I dan i noć o zakonu Gospodnjem misli.

On je kao drvo sađeno kraj vode žive,

Koje rod svoj dane kad mu vreme dođe,

Kome list ne vene,

I što god uradi sve mu od ruke ide. 

Da bi bili pošteni sa tekstom koji sam čitao, moram da kažem osnovnu poruku, iako tu ne planiram da se zadržim. 

U načelu tekst govori o građenju života tako da ljudi koji žive i misle na zao način ne budu osobe od uticaja na nas. Pokušao sam da pronađem rečenicu da ne odem u neku od krajnosti. Sa jedne strane mi se ne povlačimo iz ovog sveta, jer treba da budemo so i svetlu. 

Stot je davno rekao: “Hrišćani okrivljuju meso da se kvari, a so koja bi ga mogla sačuvati je izvađena iz njega, i kuću da postaje tamnija, a svetlo je uklonjeno iz nje. Vreme je da hrišćani prepoznaju svoju odgovornost da bude so i svetlo našem društvu.” Ne možemo kriviti svet kada se kvari ako mi na njega ne utičemo.

Sa druge strane mi nismo i ne možemo biti deo tog sveta. Mudro je ne ići na mesta gde si grešio, i ne družiti se sa ljudima koji mogu na nas da utiču i povuku nas dole, iako u načelu, ako ne želimo da se uklopimo u sisteme koji su antihrišćanski i nije moguće u potpunosti. Posle mog obraćenja, ja sam pokušao da održim odnos sa mojim prijateljima, da izlazim sa njima, ali sam trpeo ili stalno nagovaranje da ponovo pijem ili vređanje, i morao sam se povući. Ili se uklapaš ili štrčiš. I ovde stajem, potrebna je velika mudrost da ostanemo uticaj u ovaj svet, a da sa druge strane na budemo povučeni dole.

Ono što je sigurno jeste da što smo mi više promenjeni, transformisani, to je taj uticaj manji. Hrišćani trebaju da zauzmu stav suprotan od onoga šta svet govori. 

Pogledajmo sledeću fotografiju. Fotografija je snimljena u Hamburgu, 1936 godine, u toku ceremonije porinuća broda. U masi je snimljena osoba koja je odbila da salutira nacističkim podizanjem ruke. Čovek se zvao August Landmesser. August je i pre ovog događaja imao problema sa vlastima, koje su ga osudile na dve godine teškog rada jer je bio oženjen Jevrejkom. Mnogo godina kasnije, 1991. godine, igrom slučaja, jedno od njegove dvoje dece ga je prepoznalo na slici, kada je ona objavljena u nemačkom časopisu. 

Opasan, nepopularan potez, ali i jako hrabar. Stati sam protiv svih zbog ispravnog, zbog istine i uverenje jeste osobina vredna divljenja. Kao ljudi imamo strahovit nagon da se utopimo u masu, da ne talasamo. „Šta će reći komšije?“ je pitanje sa kojim mnogi odrastaju i koje se usadi duboko od nas.

Kada o ovome razmišljam uvek se setim eksperimenta koji je izvršio čovek po imenu Solomon Eš (profesor na nekom od poznatih fakulteta, zaboravio sam samo koji, mislim Harvard). Ispitivali su tendenciju za prilagođavanje na grupi od 127 studenata. U grupama po sedam trebali su da uporede različite linije koje  su se nalazile na zidu pred njima. Odgovarali su jedan po jedan, a svaki student je mogao čuti šta njegovi prethodnici govore, no jedan od 7 nije znao da ostali treba da daju pogrešne odgovore. Samo jedna četvrtina je uspela da se odupre grupnom pritisku. Neki su se priklonili mišljenju čak i kada je razlika bila 17 centimetara na rastojanju od nekoliko metara. 

Kao komentar Solomn Eš je rekao– „Nalazimo da je tendencija prilagođavanja u našem društvu tako jaka, da je zabrinjavajuća  činjenica da mladi obrazovani i inteligentni ljudi jesu spremni  da belo nazovu crnim“. Moram priznati da nisam bio siguran da li je ovo tačno, i dva puta sam pokušao slično sa mladima u našoj crkvi. Rezultati su bili potvrđeni, malo njih se moglo odupreti pritisku grupe, radije su verovali ostalima nego svojim očima i umu.

Uvek kada razmišljam o ovoj temi, setim se teksta iz Starog zaveta, Prva Letopisa 11. U tekstu su opisani junaci u vojsci cara Davida. I stvarno su junaci, Jasoveam, naprimer sam ubija tri stotine neprijatelja u bitki. Ali ona spominje, naizgled ništa posebno, junaka Eleazera, jednog od „tri delije“ (kako prevodi Bakotić). Piše: „Onde beše njiva puna ječma i narod bežaše ispred Filisteja. Oni stadoše usred njive, obraniše je i potukoše Filisteje…“. Odbranili njivu ječma (drugi prevode sočiva)??? Junaci??? Ajde da su odbranili grad, tvrđavu, ali njivu??? Suština je, oni su stali protiv struje, nisu se okrenuli da beže… zato su junaci!!!

Neko je definisao karakter na sledeći način: „Činiti ispravno i kada je teško!“. Lako je činiti ispravno kada je lako, ali kada je teško, kakvi smo tada? Pre mog obraćenja bio sam panker, slušao sam tu muziku ali sam posebno voleo ideologiju panka – biti buntovnik, stati protiv sistema, biti anarhista, reći ne sistemu. 

Kada sam postao Božije dete shvatio sam da je pank mala maca naspram hrišćanstva. Hrišćanstvo je najveća pobuna protiv ovog sveta. I danas kada radim sa tinsima koji vole pank ili rok muziku ja im citiram Alisa Kupera: Nije bilo lako kombinovati religiju i rok. U suštini to je bila najveća pobuna koju sam mogao da učinim. Piti pivo je lako. Uništiti hotelsku sobu je lako. Ali biti hrišćanin, e to je težak poziv. To je prava pobuna. Istupiti iz ovog sveta je najveća pobuna. Drogirati se, napijati, to može svako (nisam protivnik muzike, nego određene vrste bunta koji je prati).

Pravi primer ovakve pobune mi je i Jošua iz SZ. Skoro sam propovedao knjigu Jošuinu i uvek me fascinira početak ove knjige.  - 6 Budi jak i hrabar, jer ćeš ti predati u nasleđe tom narodu zemlju za koju sam se zakleo ocima njihovim da ću im je dati. 7 Samo budi jak i hrabar i da se držiš i vladaš u svemu po zakonu koji je propisao Mojsije, sluga moj. Ne odstupaj od njega ni desno ni levo, da bi uspeo u svim preduzećima svojim. 8 neka se ne udalji od usta tvojih ova knjiga zakona; razmišljaj o njoj dan i noć , da radiš sve kako je u njoj napisano; jer ćeš tada biti srećan u pothvatima svojim i uspećeš. 9 Nisam li ti dao ovu zapovest; Budi jak i hrabar? Ne plaši se i ne zaprepasti se , jer je Gospod, Bog tvoj, s tobom u svemu čega se poduhvatiš.

Prvo par pozadinskih informacija za vas koji ne poznajete Sveto pismo. Knjiga Jošuina se nalazi u SZ i opisuje period istorije Izraelskog naroda posle oslobođenja od Egipatskog ropstva, a vreme osvajanja obećane zemlje. Davni događaji, neki 3,5000 godina pre našeg vremena.

Ono što me fascinira je da je pozvao  hrabrog da bude hrabar. Šta znamo o Jošui, on je bio prvi vojskovođa Jevreja (II Moj. 17), on je bio Mojsijeva desna ruka. U događaju kada su svi pali on je ostao da stoji i nije se uplašio. Ukratko, u tekstu zapisanom u 4 Mojsijevoj 13.25 - 14.4. Mojsije šalje izviđače da izvide zemlju koju treba da osvoje, i svi su se uplašili osim Jošue i Haleva. I iz svega ovoga mi možemo zaključiti da je Jošua bio hrabar čovek Uspeo je da se izbori sa kukavičlukom i ne samo to nego je postao najveći Izraelski junak. Našao sam sliku na netu – hrabrost je ići na mesto odakle svi beže. Takav je bio Jošua, išao tamo gde su drugi bežali.

No ono što mi je značajno za nas danas jeste da primetite, da on, iako je odrastao kao rob  nije u srcu ostao rob. Ostali Izraelci su fizički bili slobodni ali su u svojoj glavi ostali robovi, vezani za svoju prošlost i za Egipat. Poneli su sa sobom grehe Egipatske, svoje stare idole. 

Poneli su stari način razmišljanja - stalno ista priča, kada god bi bila kriza, kuknjava, gunđanje, nezadovoljstvo. Bilo nam je dobro u Egiptu, jeli smo crnog luka, belog luka, dinja, a ubijali su nam decu… ostali su robovi u glavi, iako su fizički bili slobodni. Tako i mi isto možemo završiti boravak u nekom centru, komuni i u našim glavama ostati robovi starim navikama, starim obrascima, možda se ne drogiramo, ali smo u glavi robovi i dalje, vučemo sa sobom grehe Egipatske. 

I time ne mislim na psihičku krizu, na „rovca“, nego mislim na sve ono što je pratilo našu zavisnost – zavist, iskompleksiranost, buntovnost, lošu sliku o sebi, spletkarenje i manipulaciju, to da mislimo da smo najpametniji od svih…

Međutim najgore od svega jeste sledeće, citiraću iz Slobode u Hristu: Neznanje o tome, ko su oni u Hristu, jeste zajednička osobina svakog poraženog Hrišćanina sa kojim sam radio. Osećaj krivice je drugi najčešći simptom poraza. Paralizovani krivicom i nemajući osećaj ko su u Hristu, oni zaključuju da nisu ništa više nego proizvod svoje prošlosti. Mnogi veruju da su im gresi oprošteni i da će otići u nebo, ali ne razumeju svoju poziciju u Hristu koja ih je oslobodila od toga ko su bili u Adamu. Posledica toga je da žive i mentalno i emotivno u okovima prošlih padova i loših odnosa. Oni znaju da idu u nebo, ali u međuvremenu, ovo je vreme zla. Hrist nije došao samo da plati kaznu i ispuni našu kartu za nebeski voz. On je došao da nam da novi život, da nas oslobodi prošlosti i da nam pobedu nad kaznom i silom greha.

Na samom početku sam postavio pitanje, zašto mnogi hrišćani ne žive ono što treba da žive. Suština jeste da nikada nisu naučili ko su oni zapravo. Žive u prošlosti, u starim lažima i nikada ne zakorače u zemlju slobode.

Jošua je pobedio mentalitet roba! I to se retko sreće, tako da je bio jedini u celom Izraeilskom narodu. Zašto vam sve ovo pričam, ne da se divimo Jošui nego da primetimo sledeće. Iako je Jošua dokazano hrabar, iako je najhrabriji od svih, verovatno i heroj mladih Izraelaca primetimo sledeće u našem današnjem tekstu. Dok ga Bog poziva da postane vođa Izraelskog naroda on ga 4 puta poziva i da bude hrabar. I postavlja se pitanje šta je hrabrost? Nedostatak straha? Ili učiniti ludost? Ili Bog Jošuu poziva na posebnu vrstu hrabrosti.

Iako je zemlja puna neprijatelja, iako ih čekaju mnoge bitke, stotine godina ratova, sukoba, osvajanja, nevolja, Izraelci trebaju verom da prihvate da ta zemlja pripada njima. Da svako mesto na koje dođu jeste već njihovo jer im ga je Bog dao. Svako mesto na koje stupi tvoja noga. Znači nije potrebna hrabrost za bitke, Jošua je već ima, potrebna je hrabrost da prihvati Božija obećanja, hrabrost da veruje da će Bog stalno biti sa njim u svemu čega se poduhvati, i hrabrost da prihvati da je zemlja koju treba da osvoje već njihova. Da veruje u nešto što tek treba da se desi a za to je potrebna velika hrabrost. Sama suština vere jeste hrabrost.

Ovaj tekst nam objašnjava šta znači na taj način verovati Bogu. I moram reći da mi Jošuin primer mnogo bolje objašnjava definiciju vere koju nalazimo u S.P. Jevreji 11.1. Vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo. To je hrabrost stupiti na tlo koje za ne vidiš da ti pripada. Verovati Bogu da ti je dao nešto iako ti to tako ne izgleda

I to nas dovodi nazad u prvi psalam. Pisac kaže da je blažen čovek koji odbacije sisteme ovog sveta i ispunjava svoj um Rečju Božijom. Tekst ga opisuje kao plodonosnog. U toj Jošuinoj zapovesti se nalazi i odgovor na pitanje – šta znači zavoleti zakon Gospodnji i misliti o njemu dan i noć. To nije proučavanje reči radi reči, mnogi profesionalci koji to rade svaki dan su kilometrima daleko. Zavoleti zakon znači dopustiti da Bog transformiše naše biće. Da se menjamo promenom našeg uma.

Dok razmišljam o tome pada mi na um reči iz Otkrivenja Jovanovog, „Znam tvoja dela: nisi ni hladan ni vruć. Da si barem ili hladan ili vruć. Ovako pošto si mlad – ni vruć ni hladan – ispljunuću te iz svojih usta.“ Jovanovo otkrivenje 3:15-16 kako razumete ove reči? 

Ljudi često pogrešno razumeju ove stihove, misle da se oni odnose na naša osećanja prema Bogu, i da nas opominju da ne budem mlaki. Ali radi se o ne razumevanju, jer onda ispada da je bolje da ne poznajemo Boga nego da ga sledimo delimično, mlaki. Ispada po tome da Bog više voli one koji su hladni potpuno i idu u pakao, nego njegovu decu koja su mlaka. No to je besmisleno. Suština jeste da se u okolini Laodikeje, za koje su napisani ovi stihovi bili različiti izvori. Postojao je izvor vrele i lekovite  vode. Postojao je izvor osvežavajuće, hladne vode, i konačno treći izvor sa bljutavom, mlakom, nekorisnom vodom. Mogli bi onda ove stihove razumeti na sledeći način: Nisi vruć i ne donosiš iscelenje svetu oko sebe, nisi ni hladan, tako da donosiš svežinu, nego si mlak, beskoristan i zato ćeš biti ispljunut.

Hrišćani bez sile Duha Svetog su nešto najjadnije što postoji. Oni su mlaki, bljutavi i beskorisni. Merilo da li imamo silu sa druge strane jeste naš uticaj. Da li donosimo svežinu, da li donosimo isceljenje, ili smo beskorisni. Jer ako smo beskorisni, to znači da Duh Sveti ne deluje kroz nas. U Delima Apostola 1:8 jasno piše: „Primićete silu kada Duh Sveti siđe na nas i biće moji svedoci…“ Primićete silu. A i Isus u rečima koje smo čitali govori o Rekama Vode žive, ne o potocima.

Beređi Dušan Bera