Gospon policajac, ništa se ti ne pitaš!!!

Šetnja po Sarajevu

Blog nije o policiji, nego o slobodi, ali...

Nekada su u našim državama skupljali harač, drumarinu… I dalje to postoji. Samo da saobraćajna policija vidi strane table, u bilo kojoj zemlji Balkana, i spremi se za naplatu harača. Putujem relativno često, i nekada napravim greške u vožnji. Nije mi krivo kada ne poštujem pravila, kada si kriv, onda si kriv. Međutim sa druge strane postoje mesta u gradovima, komplikovane raskrsnice, skriveni semafori, na kojima onaj koji ne poznaje grad često pravi greške. Ne namerno, nego zato što ne zna kako da reaguje, ne primeti na vreme skretanje…  to su mesta skupljanja harača!

Centar Duga iznad Sarajeva

U toku vikenda putovali smo u Sarajevo na „Šesto Druženje bivših zavisnika“. Vozim kroz Sarajevo, sa otvorenim očima (do sada sam više puta bio olakšan za džeparac u ovom gradu, od strane saobraćajne policije). Prolazim kroz raskrsnicu, kada odjednom saobraćajna policija iza mene. Razmišljam, pitam saputnike – jesam nešto pogrešio… Niko ne zna, svetlo je bilo zeleno, vozili smo po ograničenjima.  No prilazi policajac, „Gospodine prošli ste kroz crveno svetlo, kazna je 150 eura“… i priča nastavlja dalje, dok na kraju nisam ostao bez 20 eura… Harač! Ubeđen sam da sam ušao na zeleno, ali dokaži ako možeš… Nekada je lakše platiti harač (nisam rekao i ispravnije), nego dokazati da nisi pogrešio (isto iskustvo doživljavaju vozači i u Srbiji…). Posle na konferenciji, čuo sam da je i grupa iz Beograda (pola sata kasnije), na istoj raskrsnici platila drumarinu (prošli su bolje, koštalo ih je samo deset eura).

Međutim tema ovog bloga nije korumpiranost policije. Mnogo mi je značajniji razgovor sa policajcem. Kada je saznao gde idem (na konferenciju bivših zavisnika), rekao je – „Pa zar tako nešto postoji?“, mislio je na reč „bivši“. Pošto je u kolima bio moj prijatelj, brat Kole, oslobođeni heroinski zavisnik, moj odgovor je bio: „Postoji, evo ga jedan na zadnjem sedištu.“ Pozvali smo ga da poseti konferenciju i sam se uveri, ali njegov komentar je bio klasičan – jednom narkoman, uvek narkoman. Oni se ne menjaju, uvek se vraćaju i tako dalje…

Na sastanku - vreme slavljenja!

Kao komentar na ovaj događaj (stavio sam policajčev komentar na fejsbuk status), jedna prijateljica je rekla: „Sreća pa se panduri ništa ne pitaju“. Marina, bravo za komentar! Sreća, i hvala Bogu da se policajac ništa ne pita, nego se pita Bog. A potvrda – oko 150 učesnika konferencije. Momci i devojke koji zajedno imaju sigurno barem 200 godina odležanih zatvorski kazni, nebrojene dane po klinikama, metadonskim centrima, nekada su bili odbačeni od društva, porodice, gubavci savremenog doba a sada slobodna DECA BOŽIJA. Slobodni godinama, 18, 16, 10, 5… godina. 

Čuli smo svedočanstva toliko snažna da smo svi plakali slušajući ih, ne zbog beznađa, nego zbog radosti promene koju Bog donosi u naše živote, priče dece zavisnika koji su ponovo našli roditelje, priče zavisnika roditelja koji su ponovo postali tate i mame, priče ljudi bez nade a sada imaju nadu.  

Moci i devojke iz Centra Duga

 Tema o kojoj smo govorili je bila identitet, a zaključak, ono što je bilo više ne postoji, sada smo DECA BOŽIJA, to je naš identitet. A naša priroda jeste priroda dece Božije – staro je nestalo, novo je evo nastalo! – kako nas uči Pismo.

A ti gospodine policajac, nemaš pojma, i dobro da se ti ne pitaš, nego Bog! Jer naš Bog je Bog slobode! A sloboda od zavisnosti, heroina ili bilo čega drugog, ne samo da postoji, ne samo da je moguća, nego je svaki zavisnik može pronaći. Neka se samo raspita u svome gradu za momke i devojke iz Reta, Remara, Vrata Nade, Centra „Duga“, Raskršća, Metanoje… stotine i stotine njih koji su nekada išli ka smrti a sada imaju život.