понедељак, 29. август 2011.

MYTH BUSTED – BOG KOJI STALNO GOVORI


MYTH BUSTED – BOG KOJI STALNO GOVORI
Bog stalno govori. Moj Bog nije ćutljivi Bog. On stalno govori. Nekada nam govori tako da nam se uzdrmaju sva osećanja. Nekada tiho da ga samo pažljivi slušač može čuti. Međutim Bog stalno govori, on nije ćutljiv.
Radim sa ljudima koji teže intenzivnim emocionalnim iskustvima. Momci koji su u rehabilitaciji u Centru Duga su navikli na snažne osećaje i doživljaje. Ako se „zemlja ne trese“ često smatraju da im Bog ne govori. Samo ako je nešto snažno onda su i prepoznali Božije delo. Često diskutujemo tome. Pre neki dan sam im sat vremena ukazivao na vrednost čitanja Pisma, čak i kada nismo emocionalno dotaknuti.
Prorok Ilija u I Knjizi o Kraljevima 19 doživljava intenzivno duhovno iskustvo. Posle teške depresije (jedini jasni primer depresije u Svetom pismu), susreće Boga. „Gospod reče: Izađi i stani na gori pred Gospodom. I gle, Gospod prođe. I pred Gospodom bi jak i silan vetar koji kidaše gore i razlamaše stene. Ali Gospod ne beše u vetru. Iza vetra dođe potres, ali Gospod ne beše u potresu. Iza potresa dođe oganj, ali Gospod ne beše u ognju. A iza ognja dođe glas tih i tanak. Kada ga Ilija ču, zakloni lice svoje plaštem…“. Ni u jednoj od senzacija nije bio Gospod, bio je u tihom glasu.
Moram priznati da volim „potres“, i volim „vetar“ ali učim se da slušam i „šapat“. Cenim momente kada mi Bog snažno, emotivno progovara dok čitam Sveto pismo, ali učim se da cenim momente kada mi govori i na drugi način. Kada čitajući Njegovu reč ne doživljavam ništa dramatično ali moja spoznaja o Njemu raste. Prihvatam da je svaki momenat kada čitam Njegovu Reč i momenat gde mi On govori, uči, pomera moje granice…
Kada prolazim kroz dan i doživljavam razna iskustva učim se da vidim Božiju ruku u Njima. Da donesem neki zaključak o Bogu, mom odnosu sa Njime… Pokušavam da se zaustavim u toku dana i da sagledam dan i vidim gde me je Njegova ruka vodila a gde sam hodao sam. Samo kada se zagledam i otvorim čujem mog Boga kako mi priča, i priča, i priča… Stalno! Jer naš Bog je Bog koji govori! Nije nemi Bog.
„Zazovi me i odazvaću ti se, velike ću tebi i tajne stvari objaviti, stvari za koje ne znaš.“ Jeremija 33.3

недеља, 28. август 2011.

Priča o Otpisanima ili Bog je najveći MythBusters


Pre neki dan, srušen je jedan od mitova mog detinjstva. Prle, Tihi i Zriki… (likovi iz serije „Otpisani“) nisu bili tako opasni kako sam ja mislio.  Junaci moje mladosti su me „razočarali“. Mi dečaci iz ulice smo se tukli za to ko će u igri biti Tihi, a ko će biti Švaba ili Kriger. Kada bi na TV-u bili prikazani Otpisani, ulica bi bila prazna, svi bi začarano gledali seriju (kao danas turske serije J).

Ovih dana neke TV-stanice ponovo prikazuju „Otpisane“. Serija snimljena davno, 1974. godine. Glavni likovi:  Prle (Dragan Nikolić), Tihi (Voja Brajović), Kriger (Stevo Žigom), Маrija (Zlata Petković), Joca (Pavle Vujisijć)… sve elita jugoslovenske kinematografije. Za nas je izgledalo tako stvarno, borili su se Nemcima, ginuli za ideale, momci promenjeni iz lopova i kriminalaca u heroje revolucije…

Dok sam vozio kola neki dan otkrio sam šokantnu istinu. Neki istoričar, u emisiji koja se bavila fenomenom „Otpisanih“, je izjavio da je u toku okupacije Beograda (1941-1944), poginuo samo jedan Nemac u Beogradu, i to u saobraćajnoj nesreći. MOJI HEROJI SU BILI LAŽNI!!! Nije bili borbi na ulicama Beograda. Nema heroja revolucije. Mit je razbijen!!!

Malo se šalim na temu mitova, iako sam stvarno verovao da je radnja „Otpisanih“ delimično istinita. Ali sa druge strane sve to me je pokrenulo da razmislim o mitovima u mom životu, a posebno u vezi odnosa sa Bogom. Mislim da ne postoji destruktivnija sila u životu jednog hrišćana od verovanja u mit.

Neko je definisao mitologiju kao: „Mitologija se javlja kao sistem koji ne mora da je uvek i sasvim uobličen, on sadrži i niz mitskih likova, božanstava i heroja nadljudske snage, koji se diferenciraju u strogo ljudskom obliku“. Problem sa mitologijom je da ona prenosi naše ljudske slike na Boga, uobličavajući Boga u naše kalupe razumevanja, što je naravno destruktivno. Slediti Boga ima smisla samo kada je on Bog. Slediti projekciju svojih misli je besmisleno.

Znam da ateisti smatraju da je vera u Boga projekcija naših očekivanja i želja na neka, po njima navodna, viša bića. Moje iskustvo jeste da što više napredujem u veri to se moja projekcija umanjuje, i sve više se gradi na Objavi Božijoj (kako kroz Sveto pismo, tako i kroz sopstveno iskustvo). Kada pogledam danas moju sliku Boga ona se drastično razlikuje od onoga šta sam nekada verovao (smatram u pozitivnom smislu).

 Bog je najveći MythBusters (razbijač mitova). Prosto ne dopušta da nastavimo da verujemo u laž. Laž o Bogu nas sprečava da ga sledimo na ispravan način. Posledica je tonemo u legalizam, religioznost, filozofiranje, nemoralnost…  Njegov alat – okolnosti koje menjaju naše viđenje.
Nastavak sledi! – probaću da sledećih dana prikažem neke od mitova koje uočavam oko sebe.  

четвртак, 25. август 2011.

Kamp Kraljevskih izviđača "Kuća na čvrstim temeljima" - slikice

Kamp Royal Rangera - "Kuća na čvrstim temeljima". Gradili smo logor ali i govorili o temeljima u našem
životu. Istine koje uče RR (značenje crvenih strelica) - Spasenje, Isceljenje, Povratak Isusa Hrista i Sveti Duh
Logorska vatra je obavezna svako veče. Momenat zabave i učenja

Izviđači slušaju poruku

ja i tim koji vodi izviđače

pošto je bilo vruće, imali smo vodene igre


Klopa, paprikaš

svi rade na izgradnji kampa, i najmanji

kuhinja

trpezarija

unakrsno vezivanje. RR ne koristi eksere, samo kanap

lekcija o vatri - palimo je kalijum-permanganatom i glicerinom



skečevi i igre na logorskoj

Ivana - izviđač kampa


smotra, toliko je bilo vruće da smo morali da se sakrijemo

Učimo nove čvorove

uvek popularno - narukvice
izrada pribora za jelo od drveta

pobegli smo od vrućine na Begečku Jamu

srpski mančmelovi - pečeni kukuruzi

среда, 24. август 2011.

Posekao sam prste! - da li sam ovaj put nešto naučio?


Posekao sam se danas na kampu, i to ne jednom, ne dva puta, nego tri prsta. I sva tri prsta u posebnim situacijama. Prvi put pravio sam nešto od drveta, drugi put sam oštrio neki štap (klincima za pečenje kobasica), treći put na dleto. 

I dalje sam na kampu izviđača. Jedno od osnovnih principa koje učimo decu je bezbedno rukovanje alatima, nožem, sekirom... Postoji tačna procedura kako se dodaje alat, kako se prihvata, koji položaj se zauzima pri radu... Klinci moraju da polažu sva ta pravila da bi dobili pravo korišćenja alata, i svaki prekršaj se disciplinuje najstrožije. Ja znam sva ta pravila, problem je što nekada pomislim da sam ja izuzet iz primenjivanja istih.

Još na obuci za vođenje izviđača ovu lekciju sam učio po pristima (nisam je još naučio, tvrda glava). Instruktor nam je prikazao način na koji učimo decu da rukuju sekirom, i trebali smo da ga primenjujemo nekoliko dana kako bi ga usvojili. Ja sam bio poslušan dok instruktor nije okrenuo leđa i onda počeo da primenjujem moje metode (u smislu toliko puta sam koristio sekiru, šta ti imaš da me učiš), i žestoko se lupio po prstima tupim delom sekire (srećom, samo je bolelo ali prsti su ostali na broju). Posle sam doslovno primenjivao naučene principe, i govorio o lekciji koju me je Bog naučio.
Lekcija je - nema zaobilaznih puteva, nema mojih prečica. Sa Bogom postoji jedan put, Njegov put. Drugi putevi su putevi na kojima nam život lupa packe po prstima. Kao što se sekira ispravno koristi na naučeni način, tako i sa Bogom postoji put kojim se ide. 

No izgleda da sam spor učenik. Danas sam pomislio - ma ko će da gubi vreme na proceduru. Lakše je preskočiti, i posekao se jednom, pa drugi put, pa treći. Klinci me žestoko prozivaju zbog flastera na prstima - kako to rendžeru, mi rendžere ne sečemo prste... i tako dalje. Valjda su jedva dočekali. Klinci. Što kažu u Lajanju na zvezde "Ko nije vodio decu na Zagrebački velesajam, taj ne zna šta je pakao.". Klinci. Neka i zaslužio sam.

Međutim meni opet dragocena lekcija. Nema prečica u hodu sa Bogom. Staza je jasno ucrtana, nema preskakanja  i nema mojih načina. Postoji Njegova staza, Njegovi načini. Ono što On kaže vredi, moje je da poslušam. Inače nekada može biti i bolno. Ne zato što će me Bog kazniti, da me neko ne razume pogrešno. Razlog je da je Bog trasirao jedini mogući put, svaki drugi put vodi u samopovređivanje.

понедељак, 22. август 2011.

Biće ovo duga noć - ali vredi!!!

Na kampu sam sa izvidjačima, Royal Rangers. Kasno je uveče i mrtav sam umoran. Volim da budem sa njima, raznog su godišta od 7 do 17 godina, puni života, i sam se osetim podmlađenim, ali danas su mi rastegli živce do granica. I sada dok pišem, sedim ispred šatora tinejdžera, kako bi ih smirio. Palo mi je na pamet zašto u opšte raditi nešto ovako? Zar ne bi bilo bolje ležati večeras u svome krevetu, u miru svoje sobe, čituckati neku knjigu? Ko me je u opšte naterao da organizujem ovaj kamp?

Sa druge strane znam i da su to samo hipotetička pitanja, i da ću već sutra razmišljati o sledećoj aktivnosti izviđača. "Navukao sam se" na ovo. Supruga me nekada proziva (u šali naravno) da ispunjavam svoje dečačke fantazije. Mislim da je u pravu. Razmišljam često koliko mi je alkoholizam, ulica i glumljenje lošeg momka oduzelo puno lepog u detinjstvu. Sećam se koliko sam voleo prirodu, avanturu, kampovanje, životinje... a onda u naletu "zla" sve to zaboravio.

Sinoć sam gledao Gospodara Prstenova, treći deo. Frodo se nalazi na vratima vulkana u Mordoru i razgovara sa Semom. Sem ga podseća na sve lepote prirode, ukus jagoda... na šta mu Frodo odgovara - "ne sećam se ukusa jagoda, ni osveženja vode, ne sećam se ničega, ostaje samo ova patnja koja izjeda". Snažna slika onoga što ti zavisnost uradi. Pokrade te da ne možeš da uživaš u jednostavnim stvarima - da nešto napraviš svojim rukama, u prirodi, lepoti šume ili reke, lepoti obične logorske vatre...  Sve to sam bio zaboravio i uživam da otkrijem sve to ponovo.

No to nije moj osnovni motiv. Želim da na mlade prenesem da mogu da uživaju u lepoti jednostavnih stvari, sve ono što sam ja bio zaboravio. I da kroz te jednostavne stvari, koje su prelepe, upoznaju Stvoritelja sveg oko nas, Onoga koji može da usmeri i ukrasi njihov život. Sve ono što je meni bilo uskraćeno u mladosti. Zato vredi i kada me malo iznerviraju (sada na smenu idu do wc-a, navodno baš sada moraju - biće ovo duga noć, ali vredi)

недеља, 21. август 2011.

Ljubav i Strah Gospodnji??? Kako to ide zajedno???

Kao komentar na jučerašnji blog – „Strah Gospodnji je kao Dunav“, stigla mi je sledeća
poruka: „iskreno još uvek ne razumem kako uklopiti čistu ljubav što je Bog, i bilo kakav strah...strahopoštovanje... to mi uliva neku dozu neizvesnosti, i da činimo sve po Njegovom zakonu, a desi se zlo teolozi kažu to je iskušenje, sa druge strane vidim ne usuđujem se reci nevernike, ali one koji ne žive u skladu Isusovog nauka pa ipak žive u nekakvoj radosti života.. ako govorimo o ovom prolaznom zemaljskom životu...“

Naveden komentar me je naveo da razmišljam o sledećim pitanjima - Kako definišemo ljubav? O kojoj ljubavi pričamo? Za sve godine koliko radim sa ljudima primetio sam i sledeće stvari:
1.     Često koristimo termine čije značenje ne razumemo tj nikada nismo ni pokušali da razmislimo o značenju reči koju upotrebljavamo. To su uobičajene, svakodnevne reči, npr. šta je to osećanje, ljubav, radost, tuga… Dovoljno je samo postaviti pitanje tipa – objasni mi šta je to pojam osećanja? i mnogi su u ćorsokaku.

2.     Značenje termina se menja od osobe do osobe. Iako koristimo iste reči, one imaju potpuno drugo značenje za nas. Ne mogu da se setim ko je to rekao – objasni mi svoje termine pa ćemo onda diskutovati (ako se dobro sećam citata). Zabuna nastaje kada koristimo iste reči sa potpuno drugačijim značenjem.

3.     „Struktura jezika koji neko po navici koristi, utiče na način na koji ta osoba razume svoje okruženje. Slika svemira menja se od jezika do jezika.“ Bendžamin Vorf. Zvuči jako postmoderno, ali i istinito. Način na koji definišemo naše reči određuje i naše razumevanje.


Ako to imamo na umu jasno je koliko je značajno da razumemo termine koje Biblija upotrebljava za Boga. Bez razumevanja termina nema ni razumevanja poruke. Veliki razlog uspeha Pol Jangove „Kolibe“ jeste, smatram, baš u tome da je objasnio neke od termina o Bogu koji su bili naizgled nejasni.


I šta je onda Božija ljubav, tj on kao ljubav? Romantična ljubav dvoje koji se vole? Ekstaza osećanja koja ti zavrti glavu? Promišljena i hladna ljubav roditelja okrenutog sticanju? Apstraktni pojam? Jedini način da se to razume je da se vidi kako Bog postupa u ljubavi, jer samo iz njegovih postupaka mi možemo i razumeti šta to znači da je on ljubav.


Pošto sam roditelj, Bog mi je primer prave ljubavi. On ne dozvoljava sve svojoj deci, nije slab roditelj, spreman je da disciplinuje, spreman je da uskrati neke stvari ako smatra da je to dobro za nas, nije mu stalo samo do našeg zadovoljstva nego do našeg napretka (što podrazumeva i poteškoće). Sa njime nema igre, niti ga možemo prezreti (Jevrejima 10:26-31). Možemo uživati u odnosu sa njime, ali on postavlja jasna pravila. Bez jasnih pravila nema ni dobrog roditeljstva (psiholozi često govore o destruktivnom uticaju neslaganja roditelja oko discipline i nedoslednosti u dogovorenom). Bog je savršen roditelj, i tu se najbolje ispoljava njegova ljubav.


Jedan od vidova njegove ljubavi jeste da svakome daje priliku da iskusi radost života. Ona nije rezervisana samo za sledbenike Hristovog puta. Radost života jeste jedan od darova datog u samom činu stvaranja.
Međutim radost života sa razlikuje od ispunjenog života – u smislu da je potraga za smislom života završena. Možemo se radovati u uspehu, roditeljstvu, doživljavati zadovoljstvo kroz muziku, seks, hranu… ali kroz sve to mi ne doživljavamo ispunjenost. Time dolazimo do velike Avgustinove misli „Jer si nas stvorio za Sebe, i srca naša nemaju mira dok se ne smire u Tebi.“ Samo u Bogu duša nalazi mir.

петак, 19. август 2011.

Strah Gospodnji je kao Dunav


„Šta ti je ljudski život?“ – rečenica koju sam juče čuo puno puta.
Kampovao sam sa momcima iz „Centra Duga“ na Dunavu pored Beočina.  Sedam sati ujutru. Ustali smo rano ujutru nekoliko nas da pecamo, drugi da u miru šume meditiraju nad Božijom rečju, ostatak grupe je spavao u šatorima. Dok sam sedeo na obali reke, Dunavom su plivajući spustila se dva momka. Čudno, tako rano da se neko kupa u reci, iako je avgust voda je prilično hladna. A pomislio sam kuda li u opšte idu? Ispod našeg kampa nije više bilo plaža, ni pogodnih mesta za izlazak iz vode. Možda preplivavaju Dunav pa se pripremaju da krenu preko, pomislio sam i zaboravio na plivače.
Par sati kasnije, vidimo policijska kola u blizini kampa. Malo sam se zabrinuo, nije valjda da traže nekog od momaka, neki od njih su iz Beočina, možda ih je neko prijavio policiji i došli su da nas provere. Pojurio sam u kamp da vidim o čemu se radi, da bi saznao da se jedan od jutarnjih plivača udavio samo 100 metara od našeg kampa. Plivali su posle celonoćnog „provoda“, nekontrolisano uleteli u grane srušenog drveta u vodi, jednog je matica povukla i utopio se. Kažu nam da su vikali za pomoć, i dozivali nas, ali ih mi nismo čuli (a i da smo čuli ne bi uspali na tom mestu da pomognemo zbog snažne struje i mnoštva grana).
Potreslo me je sve to i razmišljam evo već drugi dan. Šta ti je ljudski život!!! Vidiš ga da pliva, šali se i minut kasnije katastrofa. Nema ga. Psalam 90 poredi naš život sa travom, ujutru je zelena i cveta, a uveče već se suši u vene. Baš tako, i jeste kao trava.
Druga misao je ponovna potvrda da se u Dunavu utope uglavnom oni koji preziru njegovu snagu, koji ga omalovaže (često najbolji plivači). Dunav izgleda miran, spor, skoro bezopasan, ali ko se igra sa njim, često plati glavom.
Setio sam se i događaja od pre desetak godina. Razmišljao sam tada o rečima Svetog pisma-  „Strah Gospodnji je početak mudrosti“ (Poslovice 9:10). Nije mi bilo jasno zašto ja, kao Božije dete, treba da se bojim Boga. Jasno mi je bilo da ga volim, cenim, želim Njegovo prisustvo i delovanje, ali zašto da ga se bojim? Misao koja mi je objasnila šta je strah Gospodnji, a koja se prosto pojavila u mom umu (naravno Sveti Duh) je bila „Strah Gospodnji je kao Dunav“. 
Dunav donosi uživanje, osveženje, zadovoljstvo; momci, Daniel i ja smo uživali tih dana u svakom momentu, ali ako se igraš sa Dunoavom u opasnosti se. Tako i kod Boga - dok si u Njegovim okvirima, dokle slediš ono što govori, i živiš onako kako te poziva, možeš da uživaš u Gospodu Bogu svome. Ali ako ga prezreš, omalovažiš, zanemariš to da je On Bog, a ti samo čovek, možeš da se udaviš. Strah je jednak strahopoštovanju.
Juče ujutru pre ovog strašnog događaja čitao sam reči - „Nevolja i tuga na svaku dušu čoveka koji čini zlo… A slava, čast i mir svakome ko dobro čini“ (Poslanica Rimljanima 2.9-10.). Posle jučerašnjeg dana stihovi su za mene dobili novo svetlo. Strah je jednak strahopoštovanju!!!

среда, 03. август 2011.

Džon Stot - biografija


Džon Stot je rođen u Londonu 1921. godine u porodici ser Arnolda i ledi Stot. Pohađao je Ragbi školu (Rugby school, prestižna privatna škola sa internatom u Varvikširu, p.p.), gde je postao predsednik đaka (head boy ili head girl termini koji se koriste u privatnim školama u Britanskom obrazovnom sistemu), a nakon toga otišao je na Triniti koledž u Kembridžu. Na Triniti koledžu bio je najbolji iz dva predmeta francuskog jezika i teologije, i bio je izabran za starijeg saradnika.
U Ridli Holu, Kembridž, obučavao se za pastora. Nagrađen je Lambetovom nagradom iz teologije 1983. a dobio je počasne nagrade na univerzitetima u Americi, Britaniji i Kanadi.
Nalazio se na listi „100 Najuticajnijih ljudi“ (April, 2005) magazina Tajm i naimenovan je u Kraljičinim Novogodišnjim počastima (Queen’s New Years Honours) titulom Commander of the British Empire (CBE)) 31. Decembra 2005. godine.
Iako je Džon Stot konfirmisan u Anglikanskoj Crkvi 1936. i sudelovao je u zvaničnim religioznim obredima u školi, duhovno je bio nemiran.
Govorio je:
Kao svaki tipični adolescent, bio sam svestan dve stvari u vezi sa samim sobom, ali ih tada bez sumnje, u tim uslovima, nisam mogao artikulisati. Prvo, ako Bog postoji, bio sam otuđen od njega, pokušao sam da ga nađem, ali je izgledalo da je on okružen maglom kroz koju ja nisam mogao prodreti. Drugo, bio sam poražen, znao sam kakva sam osoba bio, i kakva osoba sam želeo da budem. Između ideala i realnosti postojala je velika provalija. Imao sam visoke ideale, ali slabu volju…Ono što me je dovelo Hristu bio je ovaj osećaj poraza i otuđenosti i zapanjujuća vest da istorijski Hrist nudi da ispuni moje potrebe kojih sam bio svestan (1)
13. Februara 1938. Erik Neš ( poznat kao „Baš“) došao je da održi govor na Hrišćanskom udruženju Ragbi škole.
Njegov tekst je bio Pilatovo pitanje: „Šta da uradima sa ovim Isusom, koga zovete Hristom?“ To da ja lično, moram da uradim nešto sa Hristom je za mene bila jedna potpuno nova ideja, jer sam ja zamišljao da je on uradio sve što je bilo potrebno uraditi, a da sam se ja tome samo trebao povinovati. Međutim, ovaj mr Neš je tiho ali snažno insistirao na tome da svako mora da uradi nešto u vezi sa Isusom, i da niko ne treba da ostane neutralan. Bilo da imitiramo Pilata i odbacimo ga u svojoj slabosti, ili ga prihvatimo lično i sledimo ga.
Nakon razgovora, oči u oči, sa Nešom i razmišljajući o tome tokom celog dana, te noći na svom krevetu odlučio sam da napravim eksperiment vere, i „otvorim vrata“ Hristu. Nisam video nikakve munje…u stvari nisam imao nikakav emotivni doživljaj uopšte. Bacio sam se u krevet i zaspao. Četiri nedelje nakon toga, čak i mesec dana, nisam bio siguran šta mi se tada desilo. Ali postepeno sam rastao, kako se to jasno vidi u dnevniku koji sam tada pisao, u jasno razumevanje i čvrstu sigurnost u spasenje i Gospodstvo Isusa Hrista (2)
Džon Stot je od malena posećivao lokalnu crkvu Sve duše u Langam plejsu ( All Souls, Langham Place (www.allsouls.org) na londonskom Vest Endu. U stvari, jedno od njegovih najranijih sećanja je da je sedeo na galeriji i bacao parčiće papira u moderne šešire dama koje su sedele ispod galerije! Nakon svog zaređenja 1945. Džon Stot postaje pomoćnik pastora  u crkvi All Souls, a onda, što je bilo neobično, postavljen je za rektora 1950. 1975. postao je rektor emeritus, pozicija koju je zadržao do kraja svog života
Po rečima njegovog biografa Timoti Dadli- Smita „ Džon Stot je stvorio model za „Internacionalnu Siti- centar savremenu službu“ koja je sada toliko široko prihvaćena da tek sad neki vide njenu originalnu inovativnu prirodu.“ Suština ovog modela su pet kriterijuma: prioritet molitve, jasne propovedi, evangelizacija, pažljivi rad sa obraćenicima i onima koji su zainteresovani, sistematsko obučavanje vođa i pomoćnika.
Ubrzo pošto je postavljen za rektora, Dr Stot je počeo da ohrabruje članove crkve da posećuju jednom nedeljno kurs za evangelizaciju. Osnovana je mesečna „ služba za goste“, koja je kombinovala parohijalnu evangelizaciju sa večernjim Anglikanskim molitvama. Učeništva za novobraćene hrišćane počele su u domovima ljudi.  Crkva All Souls nudila je sastanke u vreme ručka sredinom nedelje, glavne nedeljne molitvene sastanke, i mesečne službe molitve za bolesne. Osnovana je tkz. „dečija crkva“ i služba  za porodice, postavljen je kapelan za prodavnice u Oksford Stritu, Osnovan je klub All Souls kao Hrićanski centar. Džon Stot je bio ubeđen da pastor treba da razume i poznaje svoju kongregaciju; jednom se čak prerušio u beskućnika i spavao je na ulici samo da bi otkrio kako je to.
Crkva je brojčano rasla tokom 1950-tih i 60-tih godina, ipak Džon Stot se neprestano raspravljao sa ljudima da ne napuštaju svoje lokalne evanđeoske crkve da bi postale deo crkve koju je on vodio. Kao i jedan od njegovih mentora, Čarls Simeon od Kembridža (1759-1836) , dr. Stot je odbio mogućnost napredovanja u crkvenoj hijerarhiji i ostao u istoj crkvi tokom cele svoje službe.
Kada je Džon Stot počeo svoju službu, evanđelisti su imali jako mali uticaj na hijerarhijiu u Anglikanskoj crkvi. Kroz ličnu inicijativu kao što je oživljavanje Eklektičkog udruženja ( orginalno je osnovano 1793) dr. Stot je  tražio da se podigne profil i moral mladih evangelističkih sveštenika. Od 22 članova koliko ih je bilo u početku, udruženje je sredinom 60-tih naraslo na udruženje sa preko 1000 članova. Iz ovog udruženja potekle su mnoge inicijative, posebno na dva Nacionalna Evangeličko Anglikanska kongresa 1967 i 1977, na kojima je predsedavao
Džon Stot je igrao veoma važne uloge u tri oblasti hrišćanskog života u Engleskoj, služeći crkvi, univerzitetu i kruni. On je služio kao predsedavajući Saveta Evandjeoske Crkve Engelske (the Church of England Evangelical Council (www.ceec.info)) od 1967 do 1984 i kao predsednik dve veoma uticajne hrišćanske organizacije: Britanskog Biblijskog udruženja (British Scripture Union (www.scriptureunion.org.uk)) od 1965-1974  i Britanskog Evandjeoskog Udruženja (British Evangelical Alliance (www.eauk.org)) od 1973-1974. Dr Stot je služio takođe i kao Predsednik Hrišćanskog Udruženja Evanđeoskih fakulteta i koledža (www.uccf.org.uk) između  1961 i 1982. Dr. Stot je počasni kapelan Kraljice od 1959 do 1991 i primio je počast da 1991 bude postavljen za Ekstra Kapelana (visloka titula u Engleskoj za sveštenika koji služi kraljici).
Džon Stot je bio nezadovoljan zbog anti- intelektualizma nekih hrišćana. Nasuprot tome, on naglašava potrebu "da se poveže Reč sa modernim svetom“.Ovo uverenje ga je dovelo do toga da osnuje Londonski institut za Savremeno Hrišćanstvo (The London Institute for Contemporary Christianity (www.licc.org.uk)). 1982. Ovaj Institut „nudi kurseve u vezi sa međusobnim odnosima između vere, života i misije među hrišćanima laicima“. Stot je služio kao njihov prvi direktor od 1986 pa na dalje. On tvrdi
Ključna reč u mom razmišljanju je „integracija“ i „prodor“. Mislim da evanđeoski hrišćani, ako možemo o tome govoriti uopšteno, nisu bili integrisani; Među nama postoji tendencija da iz određenih oblasti naših života isključimo Isusa našeg Gospoda, bio to naš posao i poslovni život, ili naša politička ubeđenja. Ova vrsta integracije je krucijalna za viziju Instituta; drugo je prodor u svet od strane integrisanih Hrišćana čije će evanđelje biti integrisanije evanđelje. (3)
U svetlu tog rada, Dejvid Edvards je tvrdio, odvojeno od Vilijama Templa, da je Džon Stot „bio najuticajniji sveštenik Engleske Crkve“ u 20-tom veku. Takođe, Alister Mek Grat je poručio da je za rast posleratnog Engleskog evangelizma najzaslužniji Džon Stot.
Postavljanje Majkla Bogena za vikara crkve All Souls, 1970. i njegovo kasnije imenovanje za rektora 1975, dozvolilo je Džonu Stotu da posveti još više vremena razvoju njegove internacionalne službe. Od tada dr. Stot provodi skoro tri meseca svake godine propovedajući i vodeći misije u inostranstvu ( sa još tri meseca koje provodi pišući u svom skrovištu The Hookses u Velsu.
Stotova internaconalni uticaj je očigledan na mnogim frontovima. Prvo, bio je intenzivno uključen u misiju na univerzitetima. Od 1952 do1977 Stot je vodio oko 50 univerzitetskih misija u Engelskoj , Severnoj Americi, Australiji, Novom Zelandu, Africi i Aziji. Čak je bio i vice predsednik Internacionalnog udruženja Evandjeoskih Studenata od 1995 do 2003. Nivo njegovog uticaja na evangeliste u Severnoj Americi je evidentan kroz činjenicu da je služio šest puta kao Biblijski izlagač, na konvenciji studentske misije koja se održava svake treće godine u Urbani u organizaciji InterVarsity Christian Fellowship (www.intervarsity.org).
Drugo, Dr Stot je odigrao zapaženu ulogu u izradi važnih evanđeoskih dokumenata. 1974 Stot je delovao kao predsednik komiteta za izradu Lozanskog manifesta na Internacionalnom kongresu svetske evangelizacije koja se održala u Lozani , Švajcarska. Kreiranje ovog sporazuma, koji naglašava evanđeosku teologiju i ponovo naglašava potrebu za akciju u društvu, je značajan putokaz evangelizacije dvadesetog veka. Dr Stot je nastavio da služi kao predsedavajući Lozanske teološke i obrazovne grupe od 1974-1981. Takođe bio je predsedavajući komiteta za kreiranje Manilskog manifesta, dokumenta koji je produkt drugog internacionalnog kongresa 1989.
Treće, on je pomogao jačanju evanđeokog glasa u novoosnovanim crkvama. Kao anglikanac Stot je bio posvećen obnovi evangelizacije u svim Anglikanskim Crkvama. Osnovao je Evanđeosko udruženje u Anglikanskim crkvama (EFAC), i služio je  kao počasni generalni sekretar od 1960 do 1981, a kao Predsednik od 198 do 1990. Njegova je  želja da ojača veze između evanđeoskih teologa u Evropi je dovela do osnivanje Udruženja Evropskih Evanđeoskih Teologa (FEET) 1977.
Četvrto, Džon Stot je naglasio da treba da brinemo i cenimo Božiju kreaciju. Od ranog detinjstva on je bio strastveni posmatrač ptica i fotograf, nosio je svoj dvogled i kameru sa sobom na sva svoja putovanja. Video je oko 2,700 vrsta ptica od 9,000 koliko ih ima na celom svetu. Čak je objavio i knjigu „Ptice naši učitelji“ koju je ilustrovao svojim fotografijama. Stot je ohrabrio sve hrišćane da  se  zauzmu za očuvanje prirodne istorije i snažno je podržavao organizaciju Hrišćani za očuvanje prirode (A Rocha: Christians in Conservation) od samih njenih početaka 1983.
Peto, Dr Stot se fokusirao na razvoj Trećeg Sveta (država Afrike, Latinske Amerike i Azije), njegovih ljudi, i vođstva. Njegova briga za siromašne u svetu dovela je do toga da se uključi u dve organizacije; Tearfund, gde je bio predsednik od 1983 do 1997, i Armonia gde je bio kao pokrovitelj. Preko svojih kontakata sa pastorima iz ovog dela sveta, Stot je postao svestan  kolika je njihova potreba za knjigama i seminarima za obuku. Da bi ispunio ovu prvu potrebu on je osnovao Fond Evanđeoske literature 1971 godine, koja je velikim delom opremljena njegovim sopstvenim knjigama, da bi te knjige slali pastorima, teolozima, i studentima teologije. Da bi uradio nešto i po pitanju edukacije osnovao je stipendijski fond 1974 ( kao deo novoformiranog Langam fonda) da bi obezbedio stipendiju za darovite evađeoske studente nerazvijenih zemalja da bi završili svoje doktorate, i tada se vratili u svoje zemlje da bi podučavali na teološkim školama.
Džon Stot je u razgovoru o Langam partneršipu izjavio:
Crkve naravno rastu svugde ili skoro svugde, ali često njihov rast ne ide u dubinu i mi se staramo da prevaziđemo taj nedostatak dubine, tu površnost, tako što podsećamo da Bog želi da njegov narod raste. Sada ako Bog želi da njegov narod raste u svojoj zrelosti, što on i želi, i ako oni rastu kroz njegovu reč, što jeste, i ako Reč Božija dolazi do njih najčešće putem propovedi, što jeste,  logično je da postavimo pitanje kako da povećamo standard biblijskog propovedanja? Tri službe Langam Partneršipa posvećene su toj istoj stvari- posredno ili neposredno- da podignu standard propovedanja kroz knjige, i stipendiranje. Naposletku dr Stot je napisao veliki broj veoma uticajnih knjiga, koje su zapažene zbog svoje jasnoće, balansa, intelektualne oštrine, i vernosti biblijskim principima. Stotova karijera pisca počela je 1954 kada su ga zamolili da napiše godišnju knjigu za Londonsku biskupiju. Pedeset godina kasnije, napisao je preko četrdeset knjiga i na stotine članaka.
Najpozantije delo Džona Stota, Osnove Hrihšćanstva, prodato je u dva miliona primeraka i prevedenoje na više od 60 jezika. Drugi naslovi uključuju Krst Isusa Hrista, Savremeno hrišćanstvo, Neuporedivi Hristos, Zašto sam Hrišćanin, Understanding the Bible, Evangelical Truth, i najnovija Through the Bible Through the Year,dnevna pobožnost. Napisao je i devet knjiga za serijalThe Bible Speaks Today .
Postojala su dva faktora zbog kojih je dr Džon Stot bio toliko produktivan: Stroga samodisciplina i nesebična podrška Fransisa Vajtheda, njegovog sekretara preko 50 godina. Džon Stot se nikada nije ženio, mada je prema njegovoj biografiji dva puta bio na korak od braka; međutim, shvatajući da na taj način dolazi odgovornost prema porodici zbog čega ne bi mogao da piše, putuje i služi na način na koji je služio nije to učinio.
Na kraju, Bili Grejem je nazvao Džona Stota „najpoštovanijim sveštenikom današnjice u celom svetu“, a Džon Polok ga je opisao kao „ teološkog lidera svetskog evangelizma.“
Biograf Džona Stota, Timoti Dadli – Smit piše:
To those who know and meet him, respect and affection go hand in hand. The world-figure is lost in personal friendship, disarming interest, unfeigned humility-and a dash of mischievous humour and charm. By contrast, he thinks of himself, as all Christians should but few of us achieve, as simply a beloved child of a heavenly Father; an unworthy servant of his friend and master, Jesus Christ; a sinner saved by grace to the glory and praise of God. (4)
Onima koji su ga znali i koji su ga sreli, poštovanje i naklonost idu ruku pod ruku. Svetska figura se gubi u ličnom prijateljstvu, razoružavajućom zainteresovanosti, ne odglumljenom poniznošću- sa daškom  nestašnog humora i šarma. Nasuprot tome, on  je mislio o sebi, što bi svi hrišćani trebali a samo nas nekoliko to i uspe, kao o voljenom detetu Nebeskog Oca; bezvrednom sluzi svog Prijatelja i Gospodara; Isusa Hrista; grešniku spasenom milošću na slavu i hvalu Božiju.


Prevod: Berta Suvajdžić, Protestantska Hrišćanska zajednica - Novi Sad

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...