уторак, 15. фебруар 2011.

Manifest iz Manile - III deo: Sveukupna crkva


Manifest iz Manile (Manila Manifesto) je usvojen na Drugom međunarodnom kongresu o svetskoj evangelizaciji (Second International Congres on World Evangelization) održanom u Manili na Filipinima 1989. godine u organizaciji Lozanskog komiteta za svetsku evangelizaciju. Na Kongresu je učestvovalo više od tri hiljade predstavnika različitih, većinom evanđeoskih, crkava iz sto sedamdeset zemalja. Proglas se sastoji iz dva dela – 21 izjave koje su u drugom delu razrađene i objašnjene. 

MANIFEST IZ MANILE – III DEO: SVEUKUPNA CRKVA

B. SVUKUPNA CRKVA
Celokupna crkva je pozvana da objavljuje evanđelje. Za evangelizacijski zadatak pozvan je Božiji narod u celini. Međutim, bez Božijega Duha Svetoga sav njihov napor bi ipak bio besplodan.
5. BOG KAO EVANGELIZATOR
Sveto pismo tvrdi da je sam Bog glavni evangelizator. Duh je Božiji Duh istine, ljubavi, svetosti i sile, i zato je evangelizacija nemoguća bez Njega. On je taj koji pomazuje poslanika, potvrđuje reč, priprema slušaoca, presvedočuje grešnika, prosvetljuje slepoga, mrvima daje život, omogućava pokajane i verovanje, pridružuje nas Telu Hristovom, potvrđuje nam da smo deca Božija, vodi nas ka hristolikom karakteru i službi, i šalje nas da budemo Hristovi svedoci. Glavni zadatak Duha Svetoga u svemu ovome je proslaviti Isusa  Hrista, prikazujući nam ga i oblikujući ga u nama.
Svaka evangelizacija uključuje duhovnu borbu s poglavarstvima i silama zla, u kojoj samo duhovno oružje može nadvladati, a naročito Reč i Duh, povezani s molitvom. Zato pozivamo hrišćane da budu marljivi u svojim molitvama za obnovu crkve i za evangelizaciju sveta.
Svako pravo obraćenje uključuje iskustvo sile, u kojemu se objavljuje vrhovni autoritet Isusa Hrista. Nema većeg čuda od ovoga, u kojemu vernik biva oslobođen od ropstva sotone i greha, straha i ispraznosti, tame i smrti. Iako su Isusova čuda u toku boravka na zemlji pre smrti na krstu bila posebna, budući da su to bili znaci Njegovog mesijanstva i najava savršenog kraljevstva, u kome će mu se pokoriti sva priroda, mi nemamo slobodu danas ograničavati silu živog Stvoritelja. Odbacujemo i skepticizam koji poriče čuda i samouverenost koja ih zahtijeva; i bojazan koja se kloni punoće Duha i trijumfalizma koji beži od slabosti u kojoj se Hristova moć savršeno odražava.
Kajemo se za sve pokušaje u samodovoljnosti, kako evangelizacije u vlastitoj snazi, tako i određivanja Duhu Svetome šta da radi. Odlučujemo da u budućnosti nećemo “žalostiti” ili “gasiti” Duha, već nastojati širiti radosnu vest “u snazi, u Duhu Svetome i mnogostrukoj punini” (2 Kor 5,20; Jovan 15,26.27; Lk 4,18; 1 Kor 2,4; Jovan 16,8-11; 1 Kor 12,3; Ef 2,5; 1 Kor 12,13; Rim 8,16; Gal 5,22.23; Dela 1,8; Jovan 16,14; Gal 4,19; Ef 6,10-12; 2 Kor 10,3-5; Ef 6,17; Ef 6,18-20; 2 Sol 3,1; Dela 26,17.18; 1 Sol 1,9-10; Kol 1,13.14; Jovan 2,11; 20,30.31; 11,25; 1 Kor 15,20-28; Jr 32,17; 2 Tim 1,7; 2 Kor 12,9.10; Jr 17,5; Ef 4,30; 1 Sol 5,19; 1 Sol 1,5).

6. LJUDSKO SVEDOČANSTVO
Bog kao evangelizator pruža svojim ljudima privilegiju da budu njegovi “saradnici”. Jer, iako bez Njega mi ne možemo svedočiti, on obično izabere da svedoči kroz nas. On poziva samo neke od nas da budu evanđelisti, misionari ili pastori, ali poziva svoju čitavu crkvu i svakoga njenog člana da bude Njegov svedok.
Povlašćeni zadatak pastora i učitelja je da vode Božiji narod (laos) ka zrelosti i pripremati ih za službu. Pastori ne smeju da svojataju službe, već ih trebaju umnožavati, podstičući druge da koriste svoje darove i obučavajući učenike kako bi obučavali učenike. Dominantna uloga sveštenika nad laicima je bila veliko zlo u istoriji crkve. Oduzelo je i laicima i sveštenstvu uloge koje im je Bog odredio, dovela je do raskola među sveštenicima, slabi crkvu i sprečava širenje evanđelja. Iznad svega, ono je u osnovi nebiblijsko. Mi, dakle, koji vekovima insistiramo na “sveštenstvu svih svetih”, sada takođe insistiramo na službi svih vernika.
Sa zahvalnošću prepoznajemo da deca i mladi svojim oduševljenjem i verom obogaćuju crkveno bogosluženje i evangelizaciju. Naš zadatak je da ih obučimo u učeništvu i evangelizaciji kako bi oni mogli dosegnuti svoju generaciju za Hrista.
Bog je na svoju sliku stvorio kako muškarce tako i žene, i prihvata ih jednako u Hristu, te je izlio svoga Duha na svako telo, kako na sinove, tako i na kćeri. Uz to, budući da Duh Sveti daje svoje darove ženama jednako kao i muškarcima, mora im se dati mogućnost praktikovanja primljenih darova. Proslavljamo njihovu prepoznatljivu ulogu u povijesti misije i uvjereni smo da Bog i danas poziva žene za iste uloge. Iako se u potpunosti nismo složili oko toga kakvog oblika treba biti njihovo vođstvo, slažemo se oko partnerstva u evangeliziranju sveta koje je Bog namenio i muškarcima i ženama. Iz tih razloga, i jednima i drugima treba omogućiti odgovarajuću obuku.
Svedočenje laika, i muškaraca i žena, odvija se ne samo kroz lokalnu crkvu (vidi 8. odlomak), već i kroz prijateljstvo, u domovima i na poslu. Čak su i beskućnici ili nezaposleni uključeni u poziv da budu svedoci.
Naša prva odgovornost je svedočenje našim prijateljima, rodbini, komšijama i kolegama. Evangelizacija u domovima se  takođe podrazumeva, i za bračne parove, i za samce. Hrišćanski dom ne samo da treba biti primer Božijih standarda za brak, polne odnose i porodicu, ne samo da treba da pruža utočište ljubavi i mira napaćenim ljudima, već da bi i naše komšije koji inače ne odlaze u crkvu, mogle čuti evanđelje u ugodnoj atmosferi hrišćanskog doma.
Drugi kontekst za laičko svedočenje jeste radno mesto, jer upravo tamo većina hrišćana provodi barem pola svog vremena, a posao je i božanski poziv. Hrišćani mogu svedočiti o Hristu rečima svojih usta, svojom postojanom vrednoćom, poštenjem i promišljenošću, svojom brigom za pravdu na radnom mestu, a posebno ako drugi mogu videti iz kvaliteta njihovog svakodnevnog rada da to čine na slavu Božiju.
Mi se kajemo za našu uključenost u obeshrabrivanju laičke službe, a posebno žena i mladih. Odlučujemo da ćemo u budućnosti podsticati sve Hristove sledbenike da zauzmu svoje mesto, s pravom i prirodno, kao njegovi svedoci. Jer, istinska evangelizacija proizlazi iz srca prepunog ljubavi za Hrista. Upravo zato služba pripada svim Njegovim ljudima, bez isključenja (2 Kor 6,1; Dela 8,26-39; 14,27; Ef 4,11; Dela 13,1-3; Dela 1,8; 8,1.4; 1 Kor 1,28; Ef 4,11-12; Mt 28,19; 2 Tim 2,2; 1 Sol 5,12-15; 1 Kor 12,4-7; Ef 4,7; Mt 21,15.16; 1 Tim 4,12; Post 1,26.27; Gal 3,28; Dela 2,17-18; 1 Pt 4,10; Rim 16,1-6.12; Fil 4,2.3; Mk 5,18-20; Lk 5,27-32; Dela 28,30.31; Dela 10,24.33; 18,7.8; 24- 26; 1 Kor 7,17-24; Tit 2,9.10; Kol 4,1; Kol 3,17.23.24; Dela 4,20).

7. INTEGRITET SVEDOKA
Ništa ne propagira evanđelje jasnije od promenjenoga života, i ništa više ne nanosi ljagu na njega nego lična nedoslednost. Pozvani smo da se ponašamo na način koji je dostojan Hristovog evanđelja, čak šta više da ga “ukrasimo”, povećavajući njegovu lepotu svetim življenjem. Jer svet koji nas posmatra s pravom traži očigledne dokaze za izjave koje Hristovi učenici daju o Njemu. Snažan dokaz je naš integritet.
Naše objavljivanje poruke da je Hristos umro kako bi nas doveo Bogu govori ljudima koji su duhovno žedni, ali nam neće verovati ako im ne pružimo dokaz ličnog poznanja živoga Boga, ili ako našem javnom proslavljanju nedostaje stvarnost i relevantnost.
Naša poruka da Hristos izmiruje međusobno otuđene ljude će izgledati stvarna samo ako je vidljivo da volimo jedni druge i opraštamo jedni drugima, da služimo drugima u poniznosti, i nastojimo dosegnuti i one izvan našega društva saosećajnim, požrtvovanim služenje onima u potrebi.
Izazov koji stavljamo pred druge da se odreknu samih sebe, uzmu svoj krst i slede Hrista, je uverljiv samo ako smo i sami umrli sebičnim ambicijama, nepoštenju i pohlepi, i ako živimo jednostavno, zadovoljno i darežljivo. Ne odobravamo propuste u hrišćanskoj doslednosti koje vidimo i kod hrišćana i kod crkava: materijalna pohlepa, profesionalan ponos i rivalitet, takmičenje u hrišćanskoj službi, ljubomora mlađih vođa, misionarski nepotizam, nedostatak uzajamne odgovornosti, spuštanje hrišćanskih standarda na području seksualnosti, te rasnu, društvenu i seksualnu diskriminaciju. Sve to je svetovnost koja dopušta prevladavajućoj kulturi da potkopa crkvu umesto da crkva postavlja izazove i menja kulturu. Duboko smo postiđeni zbog vremena kada smo, kao pojedinci i u našim hrišćanskim zajednicama, potvrđivali Hrista rečima, ali ga poricali delima. Naša nepostojanost oduzima verodostojnost našem svedočenju. Priznajemo svoje postojane borbe i neuspehe, ali takođe odlučujemo u Božijoj milosti da gradimo integritet u sebi i u crkvi (2 Kor 6,3.4; Fil 1,27; Tit 2,10; Kol 4,5.6; Izr 11,3; 1 Pt 3,18; 1 Jovanova 1,5.6; 1 Kor 14,25.26; Ef 2,14-18; Ef 4,31-5,2; Gal 5,13; Lk 10,29-37; Mk 8,34; Mt 6,19-21.31-33; 1 Tim 6,6-10.17.18; Dela 5,1-11; Fil 1,15-17; 1 Kor 5,1- 13; Jak 2,1-4; 1 Jovanova 2,15-17; Mt 5,13; Mt 7,21-23; 1 Jovanova 2,4; Ef 4,1).
8. LOKALNA CRKVA
Svaka hrišćanska zajednica je lokalni odraz Hristovog Tela i ima iste odgovornosti kao i ostale lokalne zajednice. Ona je i “sveto sveštenstvo” koje prinosi Bogu duhovne žrtve slavljenja i “sveti narod” koji širi kroz svedočenje Njegovu veličanstvenost. Crkva je, dakle, zajednica koja slavi i svedoči, koja se sastaje i razilazi, koja je pozvana i poslana. Slavljenje i svedočenje su neodvojivi.
Verujemo da lokalna zajednica ima primarnu odgovornost u širenju evanđelja. Pismo prikazuje ovo kao razvoj: “naše je evanđelje došlo do vas”, a zatim je “otišlo od vas”. Na taj način evanđelje stvara crkvu koja širi evanđelje, što stvara još više crkava u neprekidnoj lančanoj reakciji. Šta više, ono što Pismo uči, strategija potvrđuje. Svaka lokalna crkva mora evangelizipvati područje na kome se nalazi, i ima resurse da to učini.
Ovim podstičemo svaku zajednicu na redovno proučavanje ne samo vlastitog članstva i programa, već i društva u celini, kako bi razvili odgovarajuću strategiju misije. Možda će članovi crkve odlučiti da organizuju obilazak čitavog područja, u cilju da prožmu za Hrista određeno mesto na kojem se sastaju ljudi, organizovati niz evangelizacionih sastanaka, predavanja ili koncerata, raditi sa siromašnima ili utemeljiti novu crkvu u susednoj opštini ili naselju. Istovremeno, ne smeju zaboraviti crkveni globalni zadatak. Crkva koja šalje misionare ne sme zanemariti svoje područje, a crkva koja evangelizira svoje okruženje ne sme zanemariti ostatak sveta.
Pri svemu tome zajednice i denominacije treba da tamo gde je to moguće, rade s drugim zajednicama, nastojeći zameniti duh takmičenja sa duhom saradnje. Crkve bi takođe trebale sarađivati i sa paracrkvenim organizacijama, posebno u oblasti evangelizacija, učeništva i socijalnom služenju, jer su i takve organizacije deo Hristovog Tela i imaju vrednu, specijalizovanu stručnost od koje crkva može imati veliku korist.
Božija namera za crkvu je da bude znak njegovog kraljevstva, to jest, pokazatelj o tome kako izgleda ljudsko društvo kada dolazi pod Njegovu vladavinu pravednosti i mira. I kod pojedinaca, i kod crkava, evanđelje mora biti proživljeno da bi ga mogli delotvorno proneti. Kroz našu ljubav jedni za druge danas se objavljuje nevidljivi Bog, a posebno kada se zajedništvo odražava u malim grupama, i kada nadilazi razlike u rasi, polu, položaju i dobu, razlike koje dele druge društvene zajednice.
Duboko se kajemo jer su mnoge naše zajednice okrenute prema sebi, uređene za održavanje umesto za misiju, ili su zaokupljene crkvenim aktivnostima na štetu svedočenja. Odlučujemo usmeriti svoje crkve iznutra prema napolje, kako bi sudelovale u postojanom dosezanju ljudi, dok im Gospod ne pribroji svakodnevno one koji se spašavaju (1 Kor 12,27; 1 Pt 2,5.9; Iv 17,6.9.11.18; Fil 2,14-16; 1 Sol 5,8; Dela 19,9.10; Kol 1,3-8; Dela 13,1-3; 14,26-28; Fil 1,27; Lk 12,32; Rim 14,17; 1 Sol 1,8-10; 1 Jovanova 4,12; Jovan 13,34.35; 17,21.23; Gal 3,28; Kol 3,11; Dela 2,47).
9. SARADNJA U EVANGELIZACIJI
U Novom zavetu, evangelizacija i jedinstvo su blisko povezani. Isus je molio da jedinstvo njegova naroda odražava njegovo jedinstvo s Ocem, kako bi svet mogao verovati u njega, a Pavle podstiče Filipljane da se “jednodušno zajednički bore za veru evanđelja”. Za razliku od ove biblijske vizije, postiđeni smo zbog sumnji i suparništva, dogmatizma u nebitnim stvarima, borbi za prevlast i izgrađivanja vlastitih kraljevstava koje narušavaju naše evangelizacijsko svedočanstvo. Mi potvrđujemo da je saradnja u evangelizaciji neophodna, najpre zato što je to volja Božija, a onda i zato što evanđelje pomirenja gubi na snazi zbog našeg nejedinstva, kao i zato što, ako uopšte želimo  izvršiti zadatak evangelizacije, moramo se zajednički uključiti u njegovo ostvarenje.
“Saradnja” znači pronaći jedinstvo u različitosti. To uključuje zajednički rad ljudi različitih temperamenata, poziva i kultura, nacionalnih crkava i misijskih agencija, svih uzrasta i oba pola.
Odlučni smo jednom zauvek staviti iza sebe, kao naše otrežnjenje iz kolonijalne prošlosti, pojednostavljeno razlikovanje između zapadnih zemalja koje šalju misionare i zemalja Istočne Evrope i Trećeg sveta koje primaju misionare. Velika i nova činjenica našega doba je internacionalizacija misije. Ne samo da sada velika većina evanđeoskih hrišćana nisu zapadnjaci, već će broj misionara iz Trećeg sveta uskoro nadmašiti one sa Zapada. Verujemo da misijski timovi koji imaju različitu narav, ali isto srce i um, snažno svedoče o Božijoj milosti.
Kada kažemo “čitava crkva” mi time ne tvrdimo da je univerzalna crkva i evanđeosko hrišćanstvo sinonimi. Priznajemo da postoje mnoge crkve koje nisu deo evanđeoskoga pokreta. Stavovi evanđeoskih hrišćana prema Rimokatoličkoj i Pravoslavnim crkvama razlikuju se u velikoj meri. Neki od evanđeoskih hrišćani se mole, razgovaraju, proučavaju Sveto pismo i deluju zajedno s ovim crkvama. Drugi se snažno protive bilo kakvom obliku dijaloga ili saradnje s njima. Svi su svesni da među nama postoje ozbiljne teološke razlike. Gde god je to prikladno i sve dok se ne kompromituje biblijska istina, možemo sarađivati sa njima na područjima kao što je prevođenje Biblije, proučavanje savremenih teoloških i etičkih pitanja, društvenog rada i političkog delovanja. Ali sve jedno želimo jasno istaći da zdrava evangelizacija zahteva zdravu posvećenost biblijskom evanđelju.
Neki od nas su članovi crkava koje pripadaju Svetskom savezu crkava i veruju da je pozitivno, a ipak kritičko sudelovanje u njegovom radu naša hrišćanska dužnost. Drugi među nama nisu povezani sa Svetskim savezom crkava. Svi ipak podstičemo Svetski savez crkava da usvoji dosledno biblijsko shvatanje evangelizacije.
Priznajemo svoj deo odgovornosti za rascepkanost Hristovog Tela, što je i veliki kamen spoticanja za evangelizaciju sveta. Odlučujemo nastaviti tražiti ono jedinstvo u istini za koje je Isus molio. Uvereni smo da je pravi put prema bližoj saradnji otvoreni i strpljivi dijalog na temelju Biblije sa svima koji dele našu zabrinutost. Ovome se radosno posvećujemo (Jovan 17,20.21; Fil 1,27; Fil 1,15.17; 2,3.4; Rim 14,1-15,2; Fil 1,3-5; Ef 2,14-16; 4,1-6; Ef 4,6.7; Dela 20,4; Jovan 17,11.20- 23).

Za prevod na srpski sam koristio izuzetno dobro urađen prevod na hrvatski jezik Ljubinke Jambrek, objavljen u: KAIROS - Evanđeoski teološki časopis / Godište II. (2008), br. 2 str. 349-364, kao i engleski izvornik. Moram priznati da se više radi o prilagođavanju hrvatskog prevoda na srpski jezik i nadam se da mi to gospođa Ljubinka neće zameriti. Nisam znao kako da stupim u kontakt sa njom i zatražim dozvolu za korišćenje njenog prevoda. Smatram za značajno da se pojedini dokumenti vezani za Evanđeosko hrišćanstvo prevedu na srpski jezik i budu dostupni evanđeoskim hrišćanima u Srbiji. Ovo je treći deo Manila manifesta, a ostatak uskoro, ako Bog ga, sledi.  

1 коментар:

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...