уторак, 30. новембар 2010.

Zašto mrzim religioznost?


Pročitavši naslov možda se pitate – pa zar ovo nije religiozni blog (naziv mu je "Ka Hristu")? Zar hrišćanstvo nije religija? Da ovo nije „sastav koji je promašio temu“, da upotrebim školski termin. Ne, nije promašena tema. Religoznost je termin koji možda možemo upotrebiti za hrišćanstvo kao sociološku definiciju, ali u praksi crkva je mesto iz kojeg religioznost mora biti proterana.
Vikipedija definiše religiju ovako: „Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči „religare” što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije.“ 
Znam da Vikipedija nije izvor savršene mudrosti, ali za dovoljno ilustruje moj stav: ko bi želeo tako nešto, da veruje u zabludu, u nešto što te „svezuje“? Ujedno verujem da je religija osnovano prikazana na ovaj način - kao ružna. Pratim na internetu razne forume o religiji, i često budem zapanjen mržnjom ateista prema hrišćanstvu (npr. – „Verujem i ja, ali ne u tog Boga kakvog ga vi zamišljate, ne u tog crkvenog Boga“). Skoro uvek mržnja je zasnovana na negativnim doživljajima sa sveštenicima ili poznanicima vernicima koji su nastupali kroz pravila, umesto prikazujući život sa Hristom. Crkva može biti prava fabrika ateizma.
Mi, evanđeoski hrišćani, definišemo religiju kao naše ljudsko nastojanje da ugodimo Bogu na naš način, kroz naš podvig, umesto načina koji je Bog odredio. Religioznost jeste kada se mi ljudi pravimo pametniji od Boga. Kada te neko voli i želi da ti ugodi – on učini ono što ti voliš. Ja ne volim fudbal i nikada ga ne gledam. Jednostavno mi je dosadno, sat vremena jurnjave i par događaja za to vreme. Zamislimo: dođem kući i moja supruga hoće da me obraduje, da me dočeka sa gestom ljubavi i kaže mi: „Ćao ljubavi, snimila sam ti utakmicu Srbija – Alžir“. To je lep gest, ali kakve to veze ima sa mnom, meni to ništa ne znači, verovatno bi me i povredilo. Što se tiče religioznosti, na taj način, mi postupamo na način koji Bogu ništa ne znači, štaviše gadan mu je.
I zato religioznost mora nestati iz crkve. A zašto je mrzim, i smatram da i drugi treba da zauzmu sličan stav?
Prvo - čini čoveka oholim. Pošto se religoznost bazira na ličnim postignućima, dovodi do toga da misliš da si vredniji od drugih. Da si svetiji, čistiji, bolji, pravedniji od drugih. Misliš da zato što ti više moliš, ili manje grešiš, da tebe Bog više ceni i poštuje od drugih. Isus u priči o cariniku i fariseju jasno govori šta misli o takvom isticanju (Luka 18) – potpuni promašaj.
Uvek kada o ovome razmišljam u misli mi dolazi Bonhoferove reči – „Ako mi se moj greh čini naspram greha drugih ljudi manjim, manje strašnim, ja još uopšte nisam spoznao svoj greh. Moj greh je nužno najveći, najteži i najstrašniji. Za grehe drugih bratoljublje pronalazi toliko izgovora dok jedino za moj greh ne postoji izvinjenje. Zbog toga je on i najteži.“
Zato pismo i kaže – ne možeš reći da voliš Boga, a da mrziš svog brata. To ne znači samoosuđivanje, da me ne shvatite pogrešno, nego stalna spremnost da se razume i prihvati druga osoba. Jer, na ovoj zemlji svaki hrišćanin je moj saputnik, osoba koja bori iste borbe kao ja i koja iščekuje dolazak Hrista.
Pismo ne poznaje podelu na dobre i loše ljude. Što se tiče Boga svi smo jednako loši. Pismo poznaje podelu na Hrista i nas ostale, nesavršene i zalutale. Jedina zasluga hrišćanina jeste to da je prihvatio besplatno oproštenje. Zato suprotnost religioznosti jeste svest o svojoj grešnosti i prihvaćenosti samo kroz Hristovu žrtvu na krstu.
Drugi razlog zašto mrzim religiju jeste - Religioznost zarobljava.

Religioznost nas zadržava u zatvoru, zarobljene, umesto da primimo oslobođenje koje od Boga dolazi. U Pismu piše: upoznaćete istinu i istina će vas osloboditi. Spoznaja Boga uvek dovodi do slobode, do skidanja tereta iako odluke nisu uvek lake. Često sam doživeo da, iako mi je ispravna odluka bila jako teška, i znao sam da će me puno koštati, kada bih konačno odlučio doživeo bih veliko olakšanje. Kao da mi je ogroman teret spao sa leđa. Na taj način razumem i reči – uzmite moj jaram jer je lak, i moje breme jer je lako - skidanje tereta.
Kada, međutim, u svom hodu sa Bogom doživljavamo samo teret, osećaj zarobljenosti, to je ukazatelj da smo religiozni. Rešenje, ipak, nije u promeni ponašanja, nego u promeni načina razmišljanja. Ono što nas zarobljava jeste način na koji razmišljamo.
Uzmimo za primer molitvu i čitanje Reči. To nije način na koji mi ugađamo Bogu, ali su sastavni deo našeg hoda sa Bogom. Sve zavisi kako na njih posmatramo. Možemo misliti da je to način kako ugađamo Bogu i bićemo stalno frustrirani jer Bogu ugoditi ne možemo, nemamo taj kapacitet. Sa druge strane, ako pristupimo ovim disciplinama kao potrebi, kao sastavnom delu našeg života, kao nasušnoj potrebi, kao mestu susreta sa Osobom koja nas voli, to menja perspektivu.
I treće, možda najvažnije, religioznost: unakažava Isusovo delo.
Spasenje je u Pismu često opisano rečju „u“ Hristu, jer spasenjem se menja naš položaj. Mi smo sada u Hristu. Njegova pravednost postaje i naša. Što se nas, po našoj prirodi tiče, mi smo grešnici i ništa drugo nego grešnici. Skrenuli sa Božijeg puta, pobunjeni protiv njega.
Hristos umire ne zato što smo mi dobri, nego zato što nismo dobri, jer da On nije umro propali bismo u svojim gresima. Uzima osobu osakaćenu grehom, i pretvara je u svoje dete. Religioznost omalovažava Hristovo delo otkupljenja, ruži sliku Hrista jer kaže, ti možeš da svojim delima popraviš sam sebe.
I konačno, dok razmišljam o religioznosti pada mi na pamet priča sa Alfa kursa: „Trebalo je sahraniti ženu koja je živela na ulici. Bila je beskućnik. Neki od tih ljudi, neki beskućnici, su vrlo prijatni i imaju mnogo prijatelja. Ali ova žena, zato što je bila agresivna i gruba prema ljudima, tražeći uvek od njih novac, nije imala mnogo prijatelja. Bila je od onih što sa kolicima iz samoposluge obilazi ulice noseći plastične vreće i svakojako đubre. U takvim okolnostima nisam očekivao mnogo ljudi na sahrani. ... Pre nekoliko godina je nasledila ogromno bogatstvo – nekoliko miliona funti. Posedovala je stan u najelitnijem kvartu i nekoliko basnoslovno vrednih slika. ... Pitao sam se: “Zašto?” Jednostavno nisam mogao razumeti, zašto bi neko ko je imao sve to bogatstvo, odabrao da živi na ulici, u đubretu? A onda neko reče: ’Mislim da je njen problem bio u tome što nije želela da napusti život kakav je poznavala.’“

Mrzim religioznost jer ona od dece Božije čini robove, ruži veličanstvenu sliku spasenja, i dovodi da pored sveg bogatstva koje nam Bog daje mi živimo kao prosjaci. Pitanje koje mi se postavlja jeste kako ja živim, kao prosjak ili kao dete kralja? 


Članak je u originalu objavljen u Sestrinskom časopisu HBC, prolećno izdanje. 

понедељак, 29. новембар 2010.

Kološanima 2:1-8 - pod napadom

Beleške sa nedeljne propovedi koju sam održao 28.11.2010.

POD NAPADOM
Poslanica Apostola Pavla crkvu u Kolosu 2:1-8

Danas čitamo Kološanima 2:1-8. Do sada smo u prvoj glavi, uglavnom prolazili dva do tri stiha, ali od sada ćemo moći malo više. Prva glava, uvodna glava Pavlovog razmatranja je bila nabijena značenjem. Apostol iznosi same temelje hrišćanske vere, same temelje hristologije. Slika koja mi je pala na pamet, jeste džak koji nabiješ i onda još nogom naguraš da više stane i onda još više nabiješ. Kao da je Apostol na taj način pisao, nabijajući značenjem. Džon Pajper u svojoj propovedi na prvu glavu, iznosi da ne postoji sličan tekst u Svetom pismu, toliko nabijen hristologijom, Hristom i Njegovim delom.
Kada sam počeo seriju rekao sam da je prva glava presecanje gordijevog čvora, zadiranje u samu srž hrišćanskog života. Kako smo videli, u njoj A.Pavle, kao srž, ukazuje na Hrista. No da budem iskren ni sam nisam bio svestan koliko dok to radimo mi zapravo ulazimo u područje Božije volje za ovu crkvu.
Prošle nedelje smo imali gosta, Gereta Boltona, i on nam je propovedao iz Otkrivenja Jovanovog, 2 glave, pismo crkvi u Efesu. Njegova tema je bila stih u kome Hristos govori crkvi – imam nešto protiv tebe, uprkos svih tvojih dobrih dela a to je da si ostavila prvu ljubav. I setite se šta je pod prvom ljubavi Geret je definisao? Ljubav prema Hristu, vratiti se nazad, tamo gde si ostavio Hrista i ljubav prema njemu. Oslikan nam je bio Hristos kao centar hrišćanskog života. Dok je to govorio ja sam osetio savršenu potvrdu od Boga, kao proročku reč za nas. Jer na mnogo načina smo slični crkvi u Efesu – imamo dela, toliko dobrih stvari čini ova crkva. Imamo i naučavanje, s tim što nisam siguran da nismo skrenuli sa pravog puta u prošlosti, ali danas imamo solidnu, evanđeosku doktrinu. Ali da li smo ostavili prvu ljubav – Hrista? Ja duboko verujem da jesmo, ne svi na isti način, i ne potpuno, ali da su druge stvari došle u fokus ove crkve, jesu. Isto tako i u fokus naših života.
Test je jednostavan – Koliko vam misli o Hristu, njegovom delu, odnos sa njime ispunjava život, koliko utiče na vas da ne ogovarate, ili vas je vaš odnos sa Hristom motivisao da nekom pomognete, ili sa nekim podelite vašu veru, kada pogledate samo prošlu nedelju? A prošla godina? A u prošle dve godine? Da li je njegovo prisustvo bojilo vaš život ili je Hristos bio samo privesak za ostale aktivnosti?
Vreme je okretanja ka Hristu, jer cilj hrišćanstva nije ništa drugo nego upoznavanje Hrista i njegovog dela. Međutim, kako smo videli u nedelju iz Boltonove propovedi, i kako ćemo videti danas u današnjem tekstu, to je put sa koga se može skrenuti. Nazvao sam zato današnju propoved – „Pod napadom“.

1 Hoću, naime, da znate koliku borbu vodim za vas i za one u Laodikiji i za sve one koji me nisu lično upoznali, 2 da im se uteše srca, da sjedinjeni u ljubavi dospeju do sveg bogatstva punog razumevanja, do spoznanja Božije tajne – Hrista, 3 u kome su skrivena sva blaga mudrosti i znanja. 4 Ovo govorim da vas niko ne prevari zavodljivim rečima. 5 Jer, iako sam odsutan telom, ipak sam u duhu s vama i radujem se gledajući red koji vlada među vama i čvrstinu vaše vere u Hrista.
6 Stoga, kako ste prihvatili Hrista Isusu, Gospoda, tako i živite u njemu. 7 Budite u njemu čvrsto ukorenjeni i na njemu nazidani, ojačani u veri kao što ste poučeni i obilujte zahvaljivanjem.
8 Pazite da vas niko ne zarobi mudrovanjem i praznim pričama zasnovanim na ljudskom predanju, na stihijama sveta, a ne na Hristu.” Kološanima 2:1-8 (Savremeni srpski prevod)

A.CRKVA POD NAPADOM
Apostol Pavle nastavlja pismo govoreći u prvom stihu da se nalazi u velikoj borbi za hrišćane. No sam prevod ne prenosi dubinu iskustva A. Pavla. Reč koju koristi za borbu je agon – reč korišćena za takmičare, atletičare kada daju svoj poslednji atom snage kako bi pobedili. Kao trka na 10.000. metara. Ne znam da li pratite atletska takmičenja, atletičari trče tempom kojim ja ne bi pretrčao ni 100m, pola sata, a onda u zadnjem kilometru napad, sprint, izvlače zadnje iz sebe samo bi pobedili. Bol kroz koji prolaze, u tim zadnjim momentima treke, jeste agon.
Slike koje se vezuju za ovu reč jesu i slika ulovljene ptice koja želi da pobegne iz kaveza, naleće na rešetke kaveza, sva iscrpljena, ili majke koja se bori za svoje teško bolesno dete.
A zašto Apostol koristi ove reči za odnos prema crkvi u Kolosima. Zašto tako velika borba u A. Pavlu? Da li zato što pati i u zatvoru je? Očigledno ne, zatvor nije razlog njegove borbe, A. Pavle u poslanici Filipljanima piše o radosti koju oseća iako je u zatvoru. Iz samog teksta je jasno da se A. Pavle muči, bori, u agoniji je zbog stanja crkve u Kolosima, koja je pod napadom lažnih učitelja. On se lomi zbog stanja crkve. Iako ih nikada nije ni video, lomi ga njihovo stanje i srce mu se lomi zbog njih.
Njegovo stanje će nam možda najbolje opistati sledeće svedočanstvo koje smo preveli. Radi se o svedočanstvu 19-godišnje devojčice iz Severne Koreje, koje smo nekolicina nas imali priliku da čujemo na kongresu u J.Africi, i koje je sve nas jako dotaklo. http://www.youtube.com/watch?v=FA561CxhCyU . 
Ne znam koliko je vas dotaklo ovo što ste čuli. Na kongresu su bili najučeniji predstavnici evanđeoskog hrišćanstva, doktori teologije, pastori i biskupi crkava koje broje stotine hiljada članova, ali ova devojčica je dobila najveće ovacije, i za mnoge njeno svedočanstvo je bilo vrhunac kongresa. Nije plakala zbog gubitka roditelja, iako joj je očigledno teško, ali je zaplakala zbog svog naroda koji propada bez Hrista. U mnogome je slična A.Pavlu. Pavlovo srce je slomljeno zbog ljudi. U agoniji je za one koje ne poznaje, radi njihovog dobrostanja. Mi kažemo da ima „Hristovo slomljeno srce“ za te ljude.
Šta znači „Hristovo slomljeno srce“. Prilikom ulaska u Jerusalim, piše “Kada se približio gradu i ugledao ga, zaplaka nad njim” Luka 19:41. Nad kim Gospod plače? Nad zgradama, zidovima, svetim mestom? Pa ne, jer kako bi zidovi mogli prepoznati ko je Isus? Hristos plače jer nije prepoznat momenat o kome su govorili proroci (Danilo 9). Plače nad ljudima u gradu koji ne prepoznaju momenat i koji će propasti zbog svog neprepoznavanja.
Drugi momenat u kome se spominje Isusov plač, jeste kada je Lazar umro, “A Isus zaplaka” Jovan 11:35. Isus pogleda okolo i vidi izgubljene ljude i zaplaka. Ne plače nad Lazarom jer zna da će ga oživeti, nego nad ljudima oko njega, koji nemaju nade, kojima je potrebno spasenje.
Pravi izvor služenja jeste slomljeno srce, kada nam Gospod Isus, u svojoj milosti, da Njegovu bol za ljude oko nas. Griža savesti nikada nije dovoljan motiv za služenje, revnost radi nagrade nije dovoljna, ali ako nam Isus promeni srce, podeli sa nama „njegovo srce“, onda više nema prepreke u služenju.
U ovom događaju Pavlovo srce je slomljeno zato što vidi veliku opasnost koja se nadvila na crkvu kako piše u stihovima 4 i 8 stih. „4 Ovo govorim da vas niko ne prevari zavodljivim rečima.“ i „8 Pazite da vas niko ne zarobi mudrovanjem i praznim pričama zasnovanim na ljudskom predanju, na stihijama sveta, a ne na Hristu.”. Neka vas niko ne zavede i ne prevari koristeći zamamne reči, mudrost ovog sveta i odvrati vas od toga da sledite Hrista Boga. Volim reči koje koristi Šarićev prevod – zamamnim rečima, zanosnim rečima.
Reč koja se ovde govori jeste korišćena u govornom grčkom jeziku za ubedljiv govor advokata i njegovu moć da ubedi sudije u njegov slučaj. Korišćenje snažnih argumenata da se dokaže pozicija koju zastupa advokat. Slika koja mi pada na pamet jeste film „Lažov, lažov“ sa Džim Kerijem. Zbog stalne potrebe da ulepšava istinu, da laže u sudnici, na kraju se ceo život lika iz filma pretvara u laž. Sve dok njegov sin ne poželi da mu otac ne može da slaže barem 24h. Ali pogledajte film da saznate ostale detalje. Ono što ja želim da naglasim da su „zamamne reči“ jezik laži, ubeđivanja, korišćenja ega ljudi kako bi ih zaveli da prihvate vašu verziju istine.
To čine lažni učitelji u Kolosima. Šta je bilo zamamno u njihovom naučavanju? To će nam biti jasnije kada vidimo šta je bilo element lažne nauke u to vreme?
1. Prvo je bilo ubacivanje anđela kao posrednika između ljudi i Hrista i obožavanje anđela. Koliko razumem logično im je izgledalo da mi nečisti ljudi ne možemo doći direktno do Hrista i da nam je potrebno neko da nam posreduje, između nas i Hrista a to su anđeli. Kada pomislimo, to je jako logično, jer Hristos je bezgrešni Bog, svet. Kako on može da trpi naše prisustvo, neko bi morao da nas zastupa. Jako interesantno, osim što je skroz pogrešno. Jer jedan je zastupnik, Isus Hristos - I Jov. 2:1. Ali ideja je zamamna.
2. Drugo nametanje raznih pravila – koji dan držati, šta je ispravnije od čega, pročitajte kraj druge glave. U pitanju je verovatni uticaj Judeizma, Starog Zaveta, u kome se Bogu ugađalo kroz zakon. Argument je i to da je i sam Hristos je rekao da nije došao da ukine Stari zavet. Jako interesantno. Podsetilo me je na moj razgovor sa jednima adventistom, na samom početku mog sleđenja Hrista. Do kraja razgovora me je bio ubedio i da treba da držim subotu, i da ne jedem svinjetinu (što bi bila ekstremna žrtva za mene) i ko zna šta ne. Jer njegove reči su bile krajnje ubedljive, zamamne. Osim što su potpuno pogrešne. Jer Hristos nije je došao da ukine zakon, nego da ga ispuni (Matej 5:17) i te sve stvari su bile ispunjene.
Ako Bog da, za dve nedelje kada ponovo budem ja govorio, pozabavićemo se više ovim pitanjima, zakona i pravila. Sada što me mnogo više interesuje da vidimo Pavlovu reakciju na lažnu nauku. Jer danas, u naše vreme, Apostolu bi bilo postavljeno sledeće pitanje – „A. Pavle zašto se ti u opšte žestiš? Pa šta je to strašno, nije to razlog da upadaš u vatru.“
To je duh sadašnjeg vremena, nije bitno što odstupamo od istine evanđelja, bitno je da se mi slažemo, da ne dolazimo u sukobe. Bitno je jedinstvo, jer po ljubavi će nas prepoznati. Ovo govorim sa velikom dozom ironije.
U jednoj debati, sa branhamovcima to je bilo moje iskustvo. Ne želim da gubim previše vremena, ali Branhamovci su kult koji tvrdi da smo mi crkve sotonino kraljevstvo i da samo oni imaju istinu koja im je data kroz njihovog proroka. Ja sam u toj debati napisao da su lažni proroci i argumentovao kakvi su. Na to su reakcije bile od evanđeoskih hrišćana: „pa nemojmo se svađati, svi smo mi isti“. Problem je da nismo. Argument „pa nema veze šta verujemo, nećemo da škodimo jedinstvu“, ne bi u opšte impresionirao A. Pavla a ni Hrista. Jer sa nekim iskrivljivanjima mi ne možemo imati zajedništvo.

B.ŠTA GORI U PAVLOVOM SRCU – ZAŠTITITI CRKVU
A. Pavle gori da zaštiti ljude u crkvi. Jer A. Pavle je svestan da ako dopusti iskrivljivanje, da će efekti biti u konačnosti mnogo veći. Dok smo razgovarali o ovom tekstu B. je podelila svoje iskustvo sa pečenjem hleba u novoj mašini za pečenje hleba. Više vode i nevalja, manje brašna i nevalja. Odstupanje od recepta ne daje iste rezultate.
I time ne mislim na sporedne delove naše vere, koji nisu jasno izraženi u Svetom pismu – npr: kad Hristos ponovo dolazi, pre ili posle velikih nevolja ili slične teme. To nije problem. Pitanje je osnova vere, naše veza sa Hristom. U taj koren su udarili lažni učitelji.
Centar napada dobro ilustruje sledeća priča. "Jednom je postojala stara crkva u Engleskoj. Na znaku na pročelju zgrade je pisalo "Mi propovedamo Hrista razapetog". Posle nekog vremena narastao je bršljan i sakrio poslednju reč..."Mi propovedamo Hrista". Bršljan je rastao dalje i od izjave se moglo pročitati samo "Mi propovedamo". Na kraju je bršljan pokrio ceo znak i crkva je umrla. To je sigurna sudbina svake crkve koja ne nosi misiju u svet." McArtur.
Smrt crkve uvek nastupa na istin način. Prvo se izbaci „raspeti“ jer je sablazan za ljude ovog sveta. Pa Hristos kao jedini put spasenja, pa se propovedanje zameni samo delima i na kraju crkva umre. I zbog te istine, da crkva ne umre, Pavle gori u agoniji. Ne uzima takve stvari olako. Jer i sama istorija crkve je prepuna primera umiranja, možda najveće groblje istorije je istorija umirućih crkava. Uvek iznova i iznova se dešava isti scenario, crkva polako menja naglasak evanđelja, izbacuje Hrista kao centar spasenja. To je najveća zamka, đavolov cilj, jer kada crkva izbaci Hrista, onda je crkva nemoćna, dečija igra, institucija, nepotrebna ustanova, relikt prošlost.
Pismo nas uči da je Isus Hristos glava telu, misleći da je crkva kao živi organizam kojim Hristos upravlja. Kada crkva odbaci glavu, ona umire i Bog podiže novi pokret. To „odbacivanje glave“ se dešava na dva načina: Prvi je kroz to što pada u istu zamku kao Kološani, menjanjem fokusa – umesto anđela ubacuje kao posrednike svece ili sveštenike, ili samu sebe i skida Hrista sa prestola hrišćanskog života. Crkva postaje posrednik spasenja i uzima na sebe ulogu koja joj nikada nije data, što je greška koju su učinile tradicionalne crkve.
Druga greška jeste dopustiti uticaj lažnih učitelja koji zavode crkvu na pogreša put. Sam Isus nas je opomenuo – čuvajte se jer će izaći lažni proroci da zavedu i izabrane. “Čuvajte se lažnih proroka. Oni dolaze k vama u ovčijem ruhu, a iznutra su grabežljivi vuci.” Matej 7:15. Pavle opominje starešine crkve, među njima verovatno i starešine iz Kolosi: “Znam da će se posle mog odlaska među vas uvući krvožedni vuci, koji neće štedeti stado. Čak će se među vama naći ljudi koji će iskrivljivati istinu da bi za sobom povukli učenike.” Dela 20:29-30
I to se i desilo, stvarno su došli. I dolaze i danas. A mi spustili ruke i ni ne razmišljamo o tome. Ni nevidimo te napade, jer su često perfidniji. Razne baba Vange, i vračare svi koji poznaju pismo lako prepoznaju. Problem su oni koji su maskirani u obličje evanđeoskog hrišćanstva. Istakao bi tri grupe koje pokušavaju da se infiltriaju u crkvu i kod nas u Srbiji – 1. oni koji nadodaju Svetom pismu svoje učenje, 2. oni koji oduzimaju od Svetog pisma, i 3. oni koji menjaju naglasak ili smer poruke Svetog pisma.
        1. Oni koji nadodaju - pojedini pokreti proglašavaju normalno iskustvo hrišćana nedovoljnim i kreću ka „višim“ iskustvima. Sama potraga za Bogom je visoko vredna vrlina, ali kada se to pretvori u potragu za posebnim iskustvima, radi samih iskustava, rezultati su krajnje destruktivni. Jedan od takvih pokreta jeste Toronto blagoslov ili učitelji Beni Hin, Kenet Hegan, i slični. Cilj duhovnosti koju oni opisuju jeste doći u takvo stanje euforije u kojem se upada u razne vrste transa. Najnoviji hir jeste takozvano „pijanstvo u duhu“, u kome se u transu ponašaju kao pijani i to se tretira kao poseban vid blagoslova. Ovakvim ponašanjem nas samo sramote i sramote evanđelje. Nema osnove u Svetom pismu za takav vid „duhovnosti“.
        2. Oni koji oduzimaju – liberalni lažni učitelji. Oni koji osporavaju značaj i autoritet pisma. Posebno naglašavam ovde Rob Bela i njegovo naučavanje kojim omalovažava autoritet Svetog pisma. U pokušaju da se uklopi u savremene kulturne tokove, ovi učitelji „omekšavaju“ poruku Pisma, kako bi ona bila prihvatljivija za „posmoderniste“. Njihovo naučavanje jeste - šta menja ako nešto nije tačno u Svetom pismu, Pismo je puno ljudskog uticaja i slično. Time osporavaju i sam značja, i autoritet.
        3. Oni koji menjaju naglasak – ovde navodim učitelje prosperiteta ili pozitivnog razmišljanja. Hristos nije više cilj vere, nego cilj vere postaje naše blagostanje. Hrist postoji radi nas a ne mi radi njega. Svi mi smo došli radi spasenja i pomoći ka Hristu, ali Bog nije naš lični deda-mraz.
  1. PRINCIPI ODBRANE
Apostol Pavle se bori da zaštiti crkvu. Ja ću istaći tri načina na koja to čin tri načina na koje to Pavle radi:

1. molitva. U priči o agoniji jasno je da Pavle jedino što može da radi jeste da se moli. Molitva je jedno od najačih oružija koje mi kao Hrišćani imamo. Moleći se mi menjamo stvari.
Stedman „Želim da naglasim ponovo ogroman značaj molitve jedni za druge. Ti možeš da učiniš ispravnu stvar da pomogneš nekom, ali ako je njego stav pogrešan i loš, ništa od tvog služenja mu neće pomoći. Šta može to da promeni. To je tvoja molitva za njega! Molitva može da promeni srce i um, unutrašnje stavove. To je moćna sila d apromeni atmosfru i učuni nešto prihvatljhivim što bi inače bilo neprihvatljivo za te osobe. Pavle smo molio (agonija je reč) za Kološane ponovo i ponovo.
2. Drugi način borbe jeste poziv na zahvalnost. „7 Budite u njemu čvrsto ukorenjeni i na njemu nazidani, ojačani u veri kao što ste poučeni i obilujte zahvaljivanjem.“ I ovde sam stvarno imao problema kako to da razumem. Na koji način zahvalnost rešava problem lažnih proroka i učitelja. Pomogli su mi vođe kućnih grupa. Nezadovoljna srca su plodno tlo za zamamne reči. Ako si pun nezahvalnosti, nezadovoljstva, svako seme se primi, samo treba da ti naglasi kako se slaže sa tobom i kako si u pravu i plamen se rasplamsa. Zahvalnost Bogu jeste isceljujuća.
A ujedno to je savršeno logična pozicija za jednog hrišaćnina. 2 da im se uteše srca, da sjedinjeni u ljubavi dospeju do sveg bogatstva punog razumevanja, do spoznanja Božije tajne – Hrista, 3 u kome su skrivena sva blaga mudrosti i znanja. 4 Ovo govorim da vas niko ne prevari zavodljivim rečima.“ U Hristu Isusu je svo bogatstvo. Kako ne biti zahvalan.
3. Treći način borbe jeste da ih podseća na osnove, pogledajmo – „6 Stoga, kako ste prihvatili Hrista Isusu, Gospoda, tako i živite u njemu. 7 Budite u njemu čvrsto ukorenjeni i na njemu nazidani, ojačani u veri kao što ste poučeni. “ Nema odstupanja od osnova vere. Vratimo se na početak. Vratimo se Hristu.







ZA KUĆNE GRUPE PROTESTANTSKE HRIŠĆANSKE ZAJEDNICE:

TEKSTOVI ZA DALJE PROUČAVANJE: Matej 7:15-23; Dela 20:25-31; Kološanima 2; II Solunjanima 2:1-4; Titu 1:10-16.

PITANJA ZA DALJE PROUČAVANJE:
1. Zašto Pavle svoje stanje opisuje kao „agoniju“ (prvi stih)? Zbog čega je u bolu? Kako razumeš reči Pisma „plačite sa onima koji plaču, radujte se sa onima koji se raduju“? Da li imaš iskustvo da si prolazio/la kroz borbu zbog dobrostanja osoba sa kojima nisi direktno povezna/a i kakvo je to iskustvo bilo?
2. Zašto Pavle opominje crkvu u Kolosima, tj koja opasnost se nadvila nad njima? Da li znaš koji su bili elementi lažne nauke? Zašto je prihvatanje te lažne nauke bila opasnost za crkvu u Kolosima?
3. Da li si se ti susretao/la sa lažnim učiteljima? Kakvo je bilo tvoje iskustvo? Kako prepoznaješ da li je nešto pogrešno u naučavanju?
4. Zašto Pavle navodi zahvalnost u 7 stihu kao jedan od načina da se suoči sa lažnom naukom? Da li ti praktikuješ stalnu zahvalnost ili ti je teško da budeš zahvalan/na? Zašto? Kako nezahvalnost utiče na tebe?  

петак, 26. новембар 2010.

Blago nama sa našim verskim slobodama!!!




 “U Srbiji se i pravno i praktično veoma poštuje sloboda veroispovesti i Evropska unija želi da podstakne vlast da se nastavi u tom smeru, izjavio je danas šef delegacije EU U Beogradu Vensan Dežer. On je, na predstavljanju rezultata istraživanja"Religioznost u Srbiji i proces evropskih integracija", istakao da je, globalno gledajući, Srbija napravila važne korake napred u toj oblasti i donela potrebne zakone, koji se sprovode na odgovarajući način.” (izvor – Blic online).
Misao koja mi se odmah javila je “blago nama na našim slobodama”! A i blago nama kada nam Šef delegacije EU daje takve procene! Ne znam samo u kojoj zemlji je gospodin Vensan procenjivao verske slobode!!!
Islamska zajednica posvađana i na rubu građanskog rata, kako sami predstavnici I.Z. kažu - velikim delom zbog mešanja države i registracije dve Islamske zajednice u Srbiji, što je suprotno odredbama Zakona o verskim zadnicima!!!
U neredima protiv Roma u selu Jabuka, u junu mesecu, napadnuta Metodistička crkvaKoliko znam Ministarstvo vera se nije udostojilo ni da reaguje na ovaj incident.
I dalje samo 7 veličanstvenih zajednica imaju pravo na veronauku u školama iako je to direktno kršenje Ustava (da niko ne može da bude diskriminisan zbog svoje vere) i zakona o Osnovnom obrazovanju.
Navodim deo izveštaja Centra za razvoj civilnog društva o sistemskom primeru verske diskriminacije u Vojvodini. Vada AP Vojvodine nastavlja sa praksom verske diskriminacije i pored intervencije Pokrajinskog ombudsmana. U svetlu rasprave koja se upravo vodi pred Ustavnim sudom o ustavnosti Zakona o crkvama i verskim zajednicama Centar za razvoj civilnog društva (CRCD) upozorava javnost na produženu versku diskriminaciju koju sprovode organi uprave AP Vojvodine. Oni nastavljaju da gaze Ustav i međunarodne standarde, ignorišu preporuke Ombudsmana AP Vojvodine i pokazuju da im nije stalo do verske ravnopravnosti, odvojenosti crkve od države i da ne priznaju kontrolu organa uprave od strane nezavisnih državnih tela (ombudsmana). ”. Ako vas interesuje više pročitajte izveštaj na sajtu CDCS – http://cdcs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=447&Itemid=1.
Mrzi me više da pišem o svim primerima diskriminacije i nepoštovanja ljudskih i verskih prava koje znam. Pitanje koje mi se javlja jeste - Gospodine Vensan Dežer-e, sa koje planete si ti pao u zemlju Srbiju? Pošto očigledno imaš neki neidetifikovan (NLO) pogled na verska prava. Ili je možda identifikovan – posmatraš verska prava većine, koja i ima uglavnom sva prava!
No sa druge strane ovo nije blog o verskim pravima, nazvao sam ga “Ka Hristu” sa ciljem. Razmišljam kako nas ovakve vesti vode ka Hristu?
Duboko verujem u potrebu borbe za ljudska prava i politički angažman vernika, i verujem da je to jedan od poziva koje nam je Hristos uputio. Ali šta kada država ne odgovara pozitivno na pitanje naših prava, i diskriminiše nas? Zapasti u ogorčenje? U malodušnost?
Padaju mi na pamet reči našeg Gospoda: “Težite prvo carstvu nebeskom, a ostalo se nadodaje.” Hristos je, Bog je moja zaštita, ne država! U Njega ću se uzdati, jer me on ne može izneveriti! A za državu ću se moliti, moju naciju voleti, kada treba kritikovati i koliko mogu boriti za promene!

четвртак, 25. новембар 2010.

stop nasilju!!! - hrišćanski odgovor na nasilje nad ženama


Na današnji dan, 25.11.2010. se širom sveta obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tema o kojoj se sve više govori u našem društvu. Širom Srbije su otvorene Sigurne ženske kuće (skloništa za žene i decu žrtve porodičnog nasilja), održane su mnoge tribine, napisani mnogobrojni članci. Da li je u pitanju politički marketing ili stvarna potreba?
Statistika govori sledeće: u svetu, svake devete sekunde jedna žena je žrtva fizičkog nasilja, a dva miliona žena i dece su svake godine prisiljeni na seksualne odnose (po prvi put).
Naša zemlja nije izuzetak, naprotiv. U Srbiji svaka treća žena je žrtva fizičkog nasilja u porodici, svake nedelje je po jedna žena ubijena od strane svog sadašnjeg ili bivšeg partnera, svaka osma adolescentkinja je pretrpela neki vid seksualnog zlostavljanja... (zvanični podaci Viktimološkog društva Srbije). Statistika o muškarcima, žrtvama nasilja u porodici ne postoji, pretpostavlja se da oni iznose svega nekoliko procenata od ukupnog broja slučajeva nasilja u porodici. Prema podacima Viktimološko društva Srbije, 2007. godine bilo je 58 žena osuđenih na nasilje u porodici, da bi 2009. godine taj broj porastao na 111. 
Pod nasiljem u porodici se podrazumeva „ozbiljno povređivanje ili ponavljanje povreda nanesenih od strane osobe sa kojom smo intimno povezani“. Međutim to ne znači da se samo fizičke povrede (udaranje, ujedanje, zavrtanje ruku...) mogu okarakterisati kao nasilje. Stručnjaci u istu kategoriju stavljaju i psihičko/verbalno zlostavljanje (vređanje, psovanje, omalovažavanje...) i seksualno zlostavljanje (primoravanje na neželjene seksualne odnose (takođe i u braku)). 
Zašto pisati o ovoj temi u hrišćanskom časopisu (članak je objavljen u Sestrinskom časopisu, Baptističke crkve u Srbiji), čiji su čitaoci nanovorođeni hrišćani? Početak je godine, teme o kojima se piše jesu o novim počecima, o analizama prošlosti i slično. Međutim, nova godina je i prilika za pokretanje tema o kojima nerado pričamo a neophodno je govoriti o tome.
Pišem o nasilju na prvom mestu da bismo reagovali. Pismo nas poziva da budemo Hristov „miomiris“ ili uticaj u ovom svetu. Teolog Barkli je napisao o tom uticaju sledeće: „Postoje neke stvari koje ne mogu biti postignute odjednom, i koje svet mora da čeka, dok kvasac radi svoj posao. Učenje Isusa Hrista je sadržalo moralno učenje koje, kada ga ljudi razumeju i prime, vodi ka ukidanju svih institucija zlostavljanja“. Nasilje u porodici predstavlja instituciju zlostavljanja koja još uvek postoji, a koja mora nestati, barem iz hrišćanskih brakova. Pozvani smo da se molimo za promenu, da govorimo protiv ove pojave i da pomognemo onima koji su ugroženi.
Na drugom mestu pišem o ovoj temi da ne bismo bili u zabludi. U knjizi „Nasilje u porodici: šta svaki pastor treba da zna“, Al Miles navodi sledeće zablude u vezi sa nasiljem koje pastori (a i vernici) mogu da imaju: 1. U mojoj zajednici nema zlostavljanih žena (ili muškaraca, dece), to se dešava samo ljudima van crkve; 2. Hrišćanima žrtvama nasilja je dovoljno samo molitva, vera, pozitivan stav, da bi bili oslobođeni nasilja; 3. Žrtva može da zaustavi nasilje promenom svog ponašanja, pokoravanjem supružniku/partneru i time spašava svoj brak i porodicu.
Posledica ovakvih pogleda na problem jesu pogrešni saveti zlostavljanim osobama, od kojih pisac navodi sledeće:
1) Ako se dovoljno pokoriš supružnik te neće zlostavljati. Verovatno je problem zbog kojeg te zlostavlja opravdan (iako način rešavanja problema nije ispravan), i ako mu pokažeš spremnost da se promeniš on će prestati sa takvim ponašanjem.
2) Tvoj prioritet mora biti stabilnost braka. Čak i kratkotrajno rastavljanje vodi razvodu, zato se vrati kući i trpi. Brak je sveta institucija koja ne sme biti ugrožena ni po koju cenu.
Sa nekim od ovih stavova sam se susretao često, a na žalost neke sam i sam pružao kao biblijske savete. Na prvi pogled savet maltretiranoj osobi da trpi nasilje u braku „radi Hrista“ i radi braka zvuči pobožno, međutim, takav savet ne rešava problem. Procenat onih koji su uticali na svoje ukućane trpljenjem nasilja je minimalan (iz tog razloga smatram da je trpljenje nasilja poseban Božiji poziv, a ne pravilo koje važi za sve). Prva Korinćanima 7:15 opisuje brak kao vezu u kojoj živimo u miru, ne kao robovi drugih ljudi, a zlostavljanje jeste jedan od vidova ropstva.
Posebno je strašno što nasilje ne samo da povređuje osobe izložene zlostavljanju, nego i to što nasilje rađa novo nasilje. Deca nasilnika slede primere, da li tako što i sami postaju nasilnici (više od polovina nasilnika su odrasli u porodicama sa nasiljem) ili time što postaju žrtve nasilnika u brakovima koje sklapaju.
Pitanje koje se postavlja jeste kako zlostavljana osoba treba da reaguje. Verujem da smo pozvani da reagujemo pobožno, u skladu sa učenjem našeg Gospoda Isusa Hrista i u skladu sa time kako je on postupao. Prva Petrova 3.1. poziva žene na pokornost „Tako i vi žene, budite pokorne svojim muževima, da bi i oni koji ne veruju reči, bili pridobijeni bez reči životima svojih žena“. U nastavku tekst opisuje pokorne žene, pravi paralelu sa Sarom kao uzorom i završava se sledećim rečima: „njene ćerke ćete postati, ako činite što je pravo i ne bojite se nikakvog zastrašivanja“ (3.6.). Ove reči su kritično važne za ženu koja želi da bude pokorna na način koji Bog traži od nje.
Reči „ne bojte se nikakvog zastrašivanja“ su suprotne stanju zlostavljane osobe koje najčešće karakteriše strah (od daljeg nasilja, odbacivanja...). Pokorna i pobožna žena čini sledeće: „dok je svesna rizika kojem je izložena, ona će staviti nadu u Boga i izabrati da učini ono što je najbolje za njenog supružnika“. (T.J.)
Činiti dobro ne znači obavezno činiti ono što supružnik želi. Činiti dobro svome supružniku često jeste upravo suprotno njegovoj želji. Dok im se ne suprotstavimo oni nastavljaju sa lošim načinima ponašanja i ophođenja. Tek po suprotstavljanju dolazi do prestajanja sa ovisnošću, nasiljem i spremnosti na promenu. Nekada suprotstavljanje zapravo spasava supružnika.
U prvim godinama braka često sam trpela fizičko nasilje od strane mog supruga. Na posao sam odlazila sva u modricama. Kada smo postali hrišćani, fizičko nasilje je prestalo, ali ostao je alkoholizam mog supruga i nastavio je da me verbalno zlostavlja. Molila sam se i Bog mi je dao snagu da počnem da mu se suprotstavljam, da se borim za dobro mog supruga. Rekla sam mu da više ne možemo da živimo tako, da mora da izađe iz kuće dokle god pije. Pretio mi je da će uništiti stan i prvi put sam se uplašila i povukla. No nastavila sam da se molim i strah je iz mene nestao. Kao sledeći korak Bog mi je dao sledeću ideju. Pošto je stan moj, rekla sam mu da dokle god pije da mora da plaća stanarinu. To ga je šokiralo i počeo je da razmišlja. Borba je dugo trajala, no na kraju je samnom otišao u bolnicu na terapiju, prestao da pije i da me zlostavlja. Boreći se za dobro mog supruga morala sam mu se suprotstaviti.“ Z.
Pobožna, pokorna žena, bori se za svog supruga, ne tako što mu dozvoljava da nastavi putem zla, nego tako što ga svojim postupcima sprečava da nastavi tim putem – pa čak i po cenu da ostavi zlostavljača. Time se ona brine za svog supruga (isti princip važi i kod zlostavljanih muškaraca) na Bogu-ugodan način, pošto mu svojim postupcima daje priliku da se promeni. 

среда, 24. новембар 2010.

Razmišljanja o svetskoj evangelizaciji - Kongres u Kejptaunu

Kejptaun, Južna Afrika

"Dok težimo da budemo svedoci Hristovi, i neka nam u tome Bog pomogne, učinimo svako dobro delo koje možemo, na svaki način koji možemo, na svakom mestu, u svakom momentu, i u svako vreme, svim ljudima koje možemo, sve dok to još uvek možemo. Neka vas Bog blagoslovi. Amen“. Ovim Veslijevim citatom je završen III Luzanski Kongres o svetskoj evangelizaciji, održan u Kejptaunu, Južna Afrika, od 18 do 24.10.

Na Kongresu je učestovovalo oko 4.500 hrišćanskih vođa, iz 197 zemalja sveta (ko zna koliko etničkih grupa, plemena, naroda), i skoro svih evanđeoskih deniminacija, pokreta i organizacija. Veliku raznovrsnost učesnika je oslikao i tim za slavljenje u kojem su učestovali peveči i muzičari iz Japana, Koreje, Zulu, Idija, Pakistan, UK, Šona, SAD; Nemačka, Južna Afrika, Brazil, Španija, Egipat... Svet u malom/crkva u malom, slika jedinstva u Isusu Hristu. 


Internacionalni tim za slavljenje

Delegacija Srbije je brojala 14 članova, a ja sam bio jedna od osoba koja je imala tu čast da predstavlja Srbiju na ovom važnom skupu. Koliko smo dostojno predstavljali naše državu i evanđeoske hrišćane Srbije, pokazaće samo vreme.

Razmatrano je bilo kako da, kao Globalna crkva reagujemo i odgovorimo na pitanja globalizacije, agresivnog ateizma, pandemije AIDS/SIDE, trgovine ljudima, ropstva, mesta mladih i žena u crkvi, migracije stanovništva, rasta mega gradova, rasizma... Oduševljavala su nas svedočanstva kako se crkva suočava sa tim problemima širom sveta: sigurne kuće za žrtve trgovine ljudima i prostitucije u Kampućiji,  borba protiv ropstva i kastinske diskirminacije crkve u Indiji, primeri pomirenja Palestinaca i Jevreja, delovanje crkve u Ugandi na pomirenju nacija posle genocida, borba za prava ljudi obolelih od SIDE u Africi... i tako u nedogled. BIO SAM, A I SAD SAM, PONOSAN NA CRKVU HRISTOVU. U umu su mi odzvanjale reči Bil Hajbelsa "Crkva je nada za ovaj svet. Kolika god da je veličina ljudske patnje, crkva ima kapacitet da odgovori na tu potrebu." i kroz Božiju silu donese isceljenje.   

Sa druge strane, oduševljen sam da socijalna akcija, iako svažno naglašena, nije bila najdominantija tema. To je bio moj najveći strah dok sam putovao u Kejp. Do sada sam učestovao u nekoliko skupova Svetske Evanđeoske Alijanse, na kojima su teme socijalne akcije bile nametnute od strane humanitarnih agencija. Iako duboko verujem u potrebu delovanja i pomaganja nevoljnima, izgledalo je da crkva skreće svoj fokus samo na socijalno delovanje, i zaboravlja svoj poziv, zadnje reči našeg Gospoda, pre uzeća - "Idite i načinite sve narode mojim učenicima" (Matej 28:19). 

Na Konglesu naviše je bio naglašeno pitanje – kako efikasnije preneti evanđelje do ljudi koji ne poznaju Hrista. Izgledalo mi je kao da se crkva vraća svojoj kući. Jedan od predavača, Džon Pajper je naglasio potrebu misije sledećim rečima: "Ljudi širom sveta su izgubljeni bez Hrista. Oni moraju čuti evanđelje ili će večno patiti. To je glavni problem univerzuma. Svi ostali socijalni problemi su orgromni i zahtevaju našu pažnju, ali najgori problem univerzuma je da su ljudi izgubljeni bez Hrista i da će ići u pakao bez njega. Mi imamo jednu poruku Spasitelja, zastupnika, koji ih može spasiti od uništenja. Ja želim da to Lozan učini jasnim, i da cela globalna crkva to veruje i čini i umre (ako treba, čineći to - moja napomena) da to raširi radi dobra ljudi i Slave Božije. 

Na kongresu smo čuli i videli mnoštvo svedočanstva koje su govorili o posvećenosti crkve tom zadatku. U Indiji trenutno 12 miliona dece zive kao robovi, a 250 miliona spadaju u kastu nedodirljivih: Dalit-a. To znaci da su niko i nista, robovi i sluge za svoje gospodare, zlostavljani, silovani, prodavani u ropstvo. Devojčice odrastaju u hramovima kao sakralne prostitutke. Koren ovog zlostavljanja je u hinduizmu i verovanju da kada je višna/krišna stvarao svet, da je stvorio prvo od svojih ramena Bramane tj sveštenike, i tako redom od raznih delova tela, a od prašine ispod njegovih nogu, da su nastali Daliti ili nedodirljivi (napomena - možda nije potpuno tačan opis njihovog verovanja, ali to je suština). Znači jedan demonski, izopačen sistem tlačenja ljudi. 

rt Dobre Nade

 Međutim Dalit narod čeka Bali Radžu (kralja) koji prema njihovim legendama treba da dodje i donese ravnopravnost i prihvati ih. Jedini Bali Radža koji postoji je Isus Hristos i zato mnogei od njih i prihvataju radosnu vest. Na Kongresu smo slušali svedočanstvo brata iz više kaste, koji kada je postao hrišćanin 2005. godine, shvata užas sistema njegove zemlje i bori se pritiv toga, ukazujući na Bali Radžu, koji sve ljude vidi jednakima. Jedan od načina borbe protiv kasti jeste da pere noge Dalitima, on koji je iz više kaste, kako bi im pokazao da su svi ljudi isti i pred Bogom ravnopravni – oni kojima je potrebno spasenje. Jer u crkvi nema više Judejina i Grka, Bramana ni Dalita, ali ni Srba i Roma, Albanca... Svima treba Bog, i svi su pred Bogom jednako vredni.

Čuli smo svedočanstvu o zlostavljanju i progonstvu. Pastor iz Zaira, Benjamin Kwashi je takođe podelio svoje svedočanstvo. 2006 godine su mu islamisti upali u kuću, 30 njih i izveli ga napolje da ga ubiju. Zatražio je da se pomoli pre toga, i u jednom momentu je osetio ruku svoje žene, podigao pogled i video da su otišli. Kaže „Ne znam zašto sam još uvek živ (mnoge moje saradnike su ubili) i ne znam kada ću umreti, ubijen ili na drugi nacin, ali do tada imam evanđelje da živim i poruku koju treba da objavim i to ću činiti svim silama!“

Devojka (19 god) iz Severne Koreje ispričala svedočanstvo. Dok je bila mala beba njena porodica je morala da pobegne iz Koreje u Kinu, i tamo su čuli evanđelje. Otac je postao hrišćanin i vratio se nazad u S. Koreju gde su ga ubili/streljali jer je propovedao evandjelje. Dok je to govorila nije plakala. Plakala je kasnije kada je govorila o bolu zbog svog naroda i o svojoj spremnosti da se vrati u Koreju i propoveda evanđelje njenom narodu koji propada.

Konačni utisak Kongresa je bio – Naš Bog je Bog koji se kreće/deluje. To pokazuju i sledeći podatci: „1960. godine bilo je dva puta više evanđeoskih hrišćana na Zapadu nego u ostatku sveta. Četrdeset godina posle, danas, ima četiri puta više evanđeoskih hrišćana u ne-zapadnim zemljama nego na Zapadu. Broj evanđeoskih hrišćana raste brzinom tri puta brže od rasta svetske populacije (kad se uporedi brzina rasta broja ljudi na zemlji i broja ljudi koji se obaćaju - moja napomena) i jedina je religijska grupa koja raste kroz obraćenja (konverziju, a ne prirodnim priraštajem kroz rođenje dece - moja napomena). U 2000. godine evanđeoski hrišćani imali su godišnji rast od 5% dok je Islam napredovao samo 2,5 procenta.". 

Bog se kreće, pokrenimo se i mi.  

Razmišljam o efektima Kongresa na Srbiju i moj život. Putovao sam preko pola sveta, ljudi koje ni ne znam su mi to omogućili, ali da li se isplatilo? Da li se isplatilo i za druge učesnike iz Srbije? Ili smo bili religijski turisti, hodočasnici koji će sve to zadržati samo kao posebno versko iskustvo? Nadam se svim srcem da neće ostati bez ploda. 



Full Session: Cape Town 2010 Closing Ceremony | The Lausanne Global Conversation

уторак, 23. новембар 2010.

Kada zamenimo sliku Boga sa slikom naših roditelja!

"Na koje sve načine su tvoja osećanja prema Bogu slična osećanjima koja imaš prema svojim zemaljskim roditeljima?

U svojoj knjizi „Savetovanje odrasle dece alkoholičara“ Sandra D. Vilson identifikuje pet opštih (zajedničkih) iskrivljavanja Boga sa kojima se mi kao zavisnici borimo.

1 Okrutan i kapriciozan Bog- ova slika Boga je formirana u porodicama gde je okruženje kombinacija ekstremnog emotivnog zanemarivanja sa oštrim i okrutnim tretiranjem. Plod toga, u vašem životu kao odrasle osobe, je bolno očekivanje da ćete biti kažnjeni od Boga, ako ne udovoljite njegovim standardima. Božije očinstvo ne zvuči utešno već više na asocira na okrutan i zlostavljački tretman koje smo imali kao dete u porodici. Ubeđeni ste da bliskost sa Bogom znači bol i sama pomisao da svoju volju i život predate Bogu na staranje stavlja vas u poziciju ranjivosti i zastrašenosti.
2 Zahtevan/neopraštajući Bog- ovde neko može zaraditi njegovo odobravanje, ali samo kroz težak rad i činjenje dobrih dela. Ova slika Boga dolazi zbog naše izloženosti perfekcionističkim zahtevima roditelja, ili zapostavljanja u detinjstvu. U oba slučaja težimo da zaradimo Božiju ljubav. Vi ćete možda završiti kao dobra religiozna osoba, ali ćete raditi stvari iz pogrešnih motiva. Podsvesno mi obavljamo stvari za zahtevnog Boga kome ne možemo udovoljiti.
3 Selektivan i nefer Bog – ovaj nefer Bog voli sve druge, osim tebe. Jedan od tvojih roditelje te je tretirao kao „ drugačijeg- i- ne- tako- dobrog- kao“ i ti si počeo o sebi da razmišljaš kao o građaninu drugog reda, čak i u crkvenom okruženju. Sklon si da postaneš hronično svestan kako su drugi blagoslovljeni, ali ti nisi. Složićeš se sa biblijskim stihovima koji ukazuju da su svi lišeni slave Božije i da će svi primiti istu meru Božije milosti, ali tvoje srce još uvek veruje da te Bog diskriminiše tretirajući drugu decu bolje nego tebe.
4 Dalek i nedostupan Bog- Bog nije okrutan, zahtevan, neopraštajući ili selektivan; On je samo nedostupan. Ovo je često rezultat situacije kada jedan od naših roditelja nije bio uz nas tokom bolesti ili nas je napustio. Verovanje koje proizilazi iz toga je da Bog voli svoju decu, ali da se ne povezuje sa njima na personalnom nivou.
5 Ljubazan, ali zabunjen Bog- po ovom iskrivljenom gledištu Bog je pun ljubavi, ali neefikasan u rešavanju problema sveta ili pojedinca. Vaši zemaljski roditelji su bili neefikasni u rešavanju porodičnog haosa i ovo zapažanje projektuje se i na Boga.

Moramo da se suočimo sa realnošću da naši roditelji nisu savršeni i da su nas izneverili na mnogo načina, ali je nelogično da zaključimo da se Bog ponaša na isti način. Kralj David piše sledeće: „Ako me i otac i majka ostave Bog će me primiti.“ Psalam 27:10.

Kada sam bio dete pas me je ujeo, ali to ne znači da svi psi grizu. Ovaj incident me je načinio opreznim prema nepoznatim psima, ali ako vidim da mi jedan od njih prilazi mašući repom i šaljući druge prijateljske vizuelne signale ja skoro sigurno mogu pretpostaviti da mi neće naneti nikakvo zlo. Ako vlasnik psa još kaže: „ne brini on nikada nikog nije ujeo“ tada svi moji strahovi odlaze i logično je da verujem psu.

Apostol Pavle piše kako naš je odnos sa Bogom kao odnos roditelja prema voljenom sinu ili kćeri „ovaj život uskrsnuća koga ste primili od Boga nije stidljiv, grobu težeći život. To je avanturistički život ispunjen očekivanjem, pozdravljajući Boga sa detinjastim: ′Tatice, šta je sledeće?′ Božiji duh dotiče naš duh i potvrđuje nam ko smo mi zaista. Mi znamo ko je on, i znamo ko smo mi; otac i njegova deca. I mi znamo da ćemo dobiti ono što nam pripada- neverovatno nasledstvo! Mi prolazimo tačno kroz ono kroz šta je Hrist prolazio. Ako sa njim prolazimo kroz teška vremena, sigurno je da ćemo i kroz dobra proći sa njim!“ Galaćanima 4:4 -6. Drugim rečima Biblija jasno govori da smo voljeni kao sinovi i kćeri i da kao sinovi i kćeri mi smo naslednici neverovatnog nasleđa.

Vraćajući se na analogiju sa psom, nažalost, jedini način da saznamo da li pas grize ili ne je da posegnemo prema njemu i dodirnemo ga. Isto je i sa Bogom. Jedini način da saznamo da li je on zaista ono što kaže da jeste, je da posegnemo prema njemu.

U Bibliji on pokazuje sve dobre signale i svi oni koji tvrde da su njegova deca takođe govore: „On ne grize i neće te izneveriti!“. Zašto onda ne korakneš taj korak vere i metaforički mu pružiš ruku?"

Prevod iz lekcije "Stari ili novi život? Vreme je da odlučiš", Kurs oporavka 

понедељак, 22. новембар 2010.

Isceljenje ličnosti

Dok putujem na posao volim da slušam radio, posebno muzičke emisije. Ne obraćam puno pažnje na reči i izvođače pesama, muzika mi je samo pozadina za razmišljanje o obavezama koje me očekuju tog dana. Samo one pesme koje se iz dana u dan ponavljaju skreću mi pažnju. A ovaj mesec (april 07.), stalno se vrtela stara pesma od Genesis i Fil Kolinsa: „Jesus he knows me“. Duhovan naslov ali poruka je, nažalost, ponižavajuća. Kolins, inspirisan skandalima evanđeoskih TV evanđelista, peva o tim skandalima i ruga im se. Prikazuje pohlepne vođe, bludnike i licemere i peva stavljajući reči u usta jednog od njih: „čini ono što ja govorim, a ne ono što ja radim“. Neslavna slika crkve!
Ovakva slika Hristovih sledbenika se razlikuje od slike koju pred nas postavlja Sveto pismo. Bog nas poziva na integritet i doslednost. Kenet Hačerson govori o tome: „Biti Hristov učenik znači slediti Hrista, slediti njegove zapovesti. Ako to ne radimo nemojmo se nazivati Hristovim učenicima, hrišćanima. Ili promenimo ime ili ponašanje.“ Budimo dosledni onome na šta smo pozvani.
I dok pišem ove reči, razmišljam - da li je to legalizam? Legalizam definišem kao držanje pravila radi samih pravila. Integritet i doslednost su u tom slučaju suprotni od legalizma. Biti osoba od integriteta znači, pre svega, da su vera i dela osobe u skladu; biti ispravan u verovanju, govoru i delima. Ne može dela bez vere, niti vera bez dela (Jakovljeva 2.14-20.).
Integritet je povezan sa karakterom. Nikola Rot, naš poznati psiholog definiše karakter kao „integrisani sistem osobina koje omogućavaju pojedincu da uprkos preprekama na relativno dosledan način postupa, i to upravo u odnosu na moralne principe“. Iz definicije se vidi da je karakter izvor doslednosti, postojanosti našeg ponašanja, čak i kada postoje prepreke. Karakterna osoba, tj. osoba integriteta je ona koja postupa ispravno bez obzira na posledice. Ovo bi trebalo da bude opis svakog Hristovog sledbenika.
U čemu je onda problem i zašto nas ta slika ne prati uvek? Odgovor nije uopšte jednostavan i nemoguće ga je dati u jednom članku. Ujedno, nije mi cilj da analiziram razloge neuspeha. Pokušaću da budem pozitivan i pitanje koje ću postaviti, i dati odgovor njega, je kako izgraditi karakter, kako biti osoba integriteta i doslednosti. Verujem da su koraci izgradnje integriteta sledeći (neki od njih):
1. Doživljavati isceljenje ličnosti
Rot definiše ličnost kao „jedinstvenu organizaciju osobina koja se formira uzajamnim delovanjem organizma i socijalne sredine i određuje opšti, za pojedinca karakteristični način ponašanja“. Navodim ovu definiciju pošto ona pokazuje da se ličnost formira vremenom, međusobnim uticanjem naših urođenih osobina (temperament, inteligencija...) i sredine (roditelja, dobrih i loših iskustava...). Veliki uticaj na razvoj naše ličnosti imaju iskustva iz detinjstva. Lekcije koje učimo kao deca vremenom postaju deo našeg pogleda na svet i mi u skladu sa tim naučenim životnim lekcijama kasnije delujemo. Tu su još i sve one lekcije kroz koje prolazimo kao odrasli.
Problem je što mnoge životne lekcije nisu ni malo prijatne. Pali, od Boga odvojeni svet, utiče na nas od momenta našeg rođenja. Nedostaje nam ljubav, prihvatanje i osećaj vrednosti. S druge strane, lepa iskustva nam omogućavaju da preživimo. No, ne postoji osoba čija ličnost nije obeležena uticajem ovog sveta. To je ujedno i izvor mana našeg karaktera.
Gospod Isus Hristos, na krstu umire za nas, ne samo da bi nas spasao od večnog odvojenja, nego i da nas spasi od posledica uticaja ovog sveta na našu ličnost. To pokazuje i jedna od reči za spasenje - Sozo. Sozo oslikava celokupno spasenje, spasenje u smislu večnosti, ali i ozdravljenje, sigurnost, osnaženje. To znači da mi, prihvatajući Hristovo oproštenje, prihvatamo i sigurnost, snagu za život, kao i ozdravljenje naše duše. To nam se daje besplatno.
Hristov plan za nas je da budemo slobodni (Galatima 5.1.). Hristos oslobođenje nudi svima, ali kao i kod večnog spasenja, samo oni koji ga prime i uživaju blagodati istog. Pri tome moram naglasiti da isceljenje naše ličnosti mi ne primamo samo obraćenjem. Bog polako radi na nama, čisteći nas od tragova koji su nas obeležili. Iskustva iseljenja mi doživljavamo i kroz vodeno krštenje, ispunjenje Duhom Svetim, Večeru Gospodnju, posebne susrete sa Bogom.
To je ujedno i moje lično iskustvo – u momentu obraćenja primio sam oslobođenje od alkoholizma. Ne samo da ne koristim alkohol, nego sam oslobođen i od uzroka koji su me navodili da pijem. Time je počelo isceljenje moje ličnosti, i započeo proces izgradnje mog karaktera.
Isus Hristos, citirajući proroka Isaiju govori o tome u evanđelju po Luki 4.18: „Na meni je Duh Gospodnji, jer me je pomazao da siromasima javim evanđelje, poslao me je da sužnjima objavim oslobođenje, slepima da će progledati, na slobodu da pustim potlačene.“ Ko su zarobljeni? Ko su potlačeni? Da li je Hristos došao da isprazni zatvore? Verujem da Hrist ovde misli prvenstveno na duhovno oslobođenje: od uticaja prošlosti, rana koje nas zarobljavaju, misli i karakteristika naše ličnosti koje nas potlačuju, lekcija koje nismo položili.
2. Postaviti lični razvoj kao prioritet
Lični razvoj, tj. razvoj našeg karaktera i odnosa sa Bogom mora biti prioritet. Odličan primer jeste Apostol Pavle. On je doživeo čudesno obraćenje – promenu uma. Na početku devete glave Dela Apostolskih, mi čitamo o čoveku koji je „disao mržnjom na učenike Gospodnje“, a na kraju devete glave mi ga vidimo kao odvažnog svedoka Isusa Hrista. U 13. glavi Apostol Pavle se spominje među prorocima i učiteljima crkve u Antiohiji. Posle tog stiha Dela Apostolska uglavnom govore o Pavlu: njegovim misijskim putovanjima, podvizima, osnivanju crkava...
Divan, brz rast, rekli bismo. Obratio se, postao učitelj i krenuo da osniva crkve. No, istina je drugačija. U Galatima 2.1. Pavle nam otkriva svoju „tajnu“ - između njegovog obraćenja i događaja u 13. glavi je prošlo preko deset godina. Gde je za to vreme bio Pavle, šta je radio, kuda se kretao, s kim se susretao - mi ne znamo. Možemo samo da nagađamo. Jedino što možemo da vidimo je da u tom vremenu iza Pavla nije stojalo veliko ime, i time zaključujemo da nije bilo ni „velikih“ dela.
Šta je onda radio? Verovatno je rastao, razvijao se. Bio je u Božijoj školi i učio se kako da sledi Boga i kako da razvije svoj odnos sa Njim. Bio je u Božijoj školi isceljenja ličnosti i razvoja karaktera. Zaključak koji se nameće je da Bog želi da kod njegovih sluga prvo razvije karakter, i odnos sa njima, a tek onda da ih koristi u punom potencijalu.
Ovaj zaključak ne sme biti izgovor za lenjost, i ne služenje - čovek se o čoveka kali. Moramo biti u odnosu i služiti ako želimo da rastemo, ali pre svega toga prave stvari staviti na prvo mesto. Prvo odnos sa Bogom i karakter, pa onda sve ostalo.
3. Raditi na ličnom razvoju
U procesu isceljenja naše ličnosti i izgradnje karaktera i integriteta mi, takođe, moramo pružiti naš deo. Mi u tome nismo pasivni. Bil Hajbels, u knjizi „Hrabro vođstvo“ o toj dužnosti govori sledeće: „Da li si u skorije vreme podsetio samog sebe čiji je posao da sipa gorivo plamenu tvoje ljubavi? Da li je to posao crkve? Posao tvog supružnika? Posao tvoje male grupe? Ne. To je tvoj i moj posao, da se pobrinemo da naša ljubav prema Bogu i drugim ljudima raste. Niko to ne može uraditi umesto nas.“
Na koji način mi sipamo „gorivo plamenu naše ljubavi“? Meni lično su pomogli sledeći alati (lista nije konačna):
  1. Upoznavati Boga: suština hrišćanskog života jeste odnos sa Bogom. Čitamo Sveto pismo, molimo se, slušamo propovedi da bismo upoznali Njega. Pri tome otkrivamo Božiju ljubav prema nama, Njegovu pravednost, Njegova očekivanja, pogled na nas. Saznanja o Bogu leče našu dušu. Što više Boga upoznajemo, time imamo dublji odnos sa Njim i to utiče na razvoj našeg karaktera.
  2. Upoznati sebe: Rita Benet u knjizi „Kako se osloboditi“ piše o „skrivenoj zbirki beleški“, rana u našoj duši koje su zaključane tako da ih ni Duh Sveti ne može dodirnuti. Tek kada ih mi oslobodimo, stavimo pred Boga, On može da deluje. Iz tog razloga moramo upoznavati sebe, razumeti zašto smo takvi kakvi jesmo, i dopustiti Bogu da izleči rane naše duše.
  3. Duhovna disciplina: pojedini autori smatraju da čak 90 posto stvari koje mi radimo jesu stvari koje radimo iz navike. Duhovna disciplina predstavlja zamenu loših navika onima koje nam omogućavaju da napredujemo. Ričard Foster piše o tome: „Duhovna disciplina znači doneti izobilje Božije u naše živote“.
  4. Mentor: velika pomoć u razvoju našeg karaktera mogu biti i mentori. Mentor je osoba koje poseduje određeno znanje, iskustvo ili resurs i voljan je da ga podeli sa nama. Mentor je prečica u duhovnom rastu i izgradnji karaktera.
Isceljenje ličnosti i razvoj karaktera jesu životni proces. Hristos je spreman da to učini u nama. Jedino pitanje koje se postavlja je da li smo mi spremni i željni da On to učini. Ako mu dopustimo da nas menja, ne samo da nećemo dati svetu priliku da na nas gleda i ne želi da živi kao što mi živimo, već ćemo i mi sami voleti svoj život.

недеља, 21. новембар 2010.

Bog kao Otac


"U prethodnom članku sam obradio pitanje potrebe za isceljenjem naše ličnosti. Samo osoba koja iznova doživljava ovo iskustvo može biti i sluga sa integritetom. Isus Hristos nam je svojom smrću omogućio to isceljenje i to je osnova zdravog emotivnog života. On je Alfa i Omega, Početak i Svršetak, Prvi i Poslednji.
Isceljenje doživljavamo kroz odnos sa Hristom, upoznajući dublje Njegovu ljubav prema nama. U tom procesu i Bog i mi imamo određenu ulogu. U ovom članku želim da naglasim tri poklona koje primamo od Hrista (lista nije konačna – neću se baviti pitanjem Duha Svetog, čitanja Reči, molitve...), a koje doprinose našem ozdravljenju. To su spasenje, sigurnost, nebesko roditeljstvo (poseban naglasak stavljam na poslednju temu).
Prvi poklon koji primamo od Boga je spasenje. U momentu Hristove smrti zavesa u hramu se podelila na pola (Matej 27.51.) i time je svetu pokazano da svako može da dođe do Boga i da ima direktni odnos sa njime. Prihvatanjem Hristve žrtve dobili smo oproštenje za naše grehe, večni život, Duha Sveto i pravo na njegova obećanja a samim tim i pravo na isceljenje naše ličnosti.
Drugi poklon je sigurnost u Hristu. Obećan nam je večni život (I Jovanova 5.13.) neovisno od naših dela. Možemo odahnuti jer sada naše spasenje zavisi od Božijih obećanja a ne od naše savršenosti.
Sigurnost se, međutim, prostire dalje od toga. Od ranog detinjstva svet nas vrednuje prema našim postignućima, izgledu, poziciji... Ako imaš, izgledaš, možeš, ti si cenjen. Ako nemaš ove karakteristike, nalaziš se nisko na lestvici cenjenih. U Hristu je situacija skroz promenjena. Ako smo Hristovi, onda smo kako piše u I Petrovoj 2.9., kraljevsko sveštenstvo, sveti narod, izabrani. Sve ove reči komuniciraju nekog ko je poseban, dragocen zato što je Božije dete.
Na mene lično su ovi stihovi imali ogroman uticaj. Pre prihvatanja Hristove žrtve, iako sam čitao više knjiga od većine mojih vršnjaka, imao široko polje intresovanja, u mom osećaju niže vrednosti sam smatrao da sam neinteligentan i da tako kažem gluplji od ostalih. To me je sprečavalo da budem dobar đak, da studiram, i to je bilo jedan od razloga mog alkoholizma. Od momenta kada sam prihvatio Hrista situacija se promenila. Otkrio sam da sa voljen, cenjen, izabran, poseban i to je slomilo moje komplekse – i počeo sam na sebe da gledam drugačije, da sve mogu u Hristu Isusu, počeo da učim, i hvala Bogu, završio prvo jedan, a posle i drugi fakultet. Hrist je svojim prihvatanjem iscelio moji sliku o meni, i zamenio je svojim pogledom na mene. On to želi da učini za svako Njegovo dete.
Treći poklon je Nebesko roditeljstvo. Bog je naš Roditelj koji nas neizmerno voli. „Jer me i otac i mati moja ostaviše, ali će me Gospod prihvatiti!“ Psalam 27.10. Divan stih koji oslikava temu o kojoj pišem. U službi, razgovarajući sa ljudima, susrećem sa time da ljudi prihvataju Hrista kao Spasitelja, ali ne mogu da prihvate Boga kao Roditelja. Razlog je u tome što njihovi zemaljski roditelji, svojim postupcima nisu zaslužili to veliko ime Tata, Mama, i naneli im duboke rane. 
Neki su odrasli bez jednog od roditelja ili bez oba. Dok su još bili mali oni su  otišli i ostavili ih. Kada prihvate Hrista ne prihvataju ime nebeskog Oca jer je roditelj neko ko ih ostavlja.
Drugi su imali roditelje koji su ih verbalno zlostavljali. Nazivali ih imenima: magarče, budalo, glupane... Šta god uradili to za njihove roditelje nije bilo dobro – bili su nesposobni, smotani, „nikada ništa od tebe neće biti“. Tu sliku prenose i na Boga. On je za njih neko ko nikada nije zadovoljan, ko je uvek spreman da optuži i uvedi.
Treća grupa imala fizički prisutne roditelje, ali su im emotivno bili nedostupni. Uvek zauzeti, nikada spremni da pokažu ljubav svojoj deci, nesposobni da kažu svojoj deci „volim te“. Pojedinci iz tog razloga imaju sliku Nebeskog Roditelja koji je udaljen, nezainteresovan, nespreman. I ima puno no drugih primera: očevi alkoholičari, seksualni i fizički zlostavljači... Roditelji koji su davali krivu sliku toga šta znači biti roditelj.
Dok ovo pišem moram da naglasim činjenicu da oba roditelja, i majka i otac mogu da budu izvor pogrešne slike o Bogu. U našoj patrijahalnoj sredini, kada se govori o Bogu prvenstveno se govori kao o muškarcu. Međutim Bog nije muškarac, a nije ni žena. Čovek je stvoren na sliku Božiju, muško i žensko. I muškarac i žena su odraz Slike Božije. Bog je Nebeski Roditelj koji spaja obe karakteristike, i oca i majke.
Pod uticajem naših zemaljskih roditelja ova slika je nekada zamagljena, i sprečava nas da vidimo Boga onakvog kakav On stvarno jeste: uvek tu, uvek afirmišući, uvek zaštitnik, uvek ohrabrujući, savršeni Roditelj. Slika Boga kao majke uči nas da je Bog brižan Bog, Bog koji izražava emocije, koji plače nad svojom decom u nevolji, koji voli majčinskom ljubavlju. Slika Boga kao Oca hrabri nas i uči tome da naš nebeski Otac ima autoritet, vodi naš život i brine se za nas na praktičan način. On je Roditelj koji ispunjava sve naše potebe, i ljubav, i brigu, i vrednost.
Pogrešna slika Roditelja može da nam nanese veliku štetu. Na prvom mestu pogrešna slika nas sprečava da prihvatimo Božija obećanja i da živimo pobednički život (u ovom kontekstu doživljavati isceljenje ličnosti). Svoju potrebu da budemo voljeni, prihvaćeni i željeni, zadovoljavamo na druge načine, koje predstavljaju manji ili veći greh.
Takođe pogrešna slika Roditelja utiče i na naše zajedništvo sa Bogom. Životno iskustvo koje sam čuo od M. je primer toga: „Zbog doživljene odbačenosti, napuštanja od strane roditelja (odlaska na privremeni rad u inostranstvo), previše kriticizma, fizičkog i verbalnog zlostavljanja, sebe sam mogla da vidim samo kao grešku. U mom srcu, uprkos prihvatanja Hrista, su postojali sramota, krivica, strah i velika bol i sve to je uticalo i na moj odnos sa Bogom. Znala sam ko je On i čitala sam o Njemu u Pismu, ali sve ono sto sam iskusila u životu me je sprečavalo da mu u potpunosti verujem i da mu se predam. Nisam mogla da shvatim da postoji neko ko me neće nikad izneveriti, ostaviti, povrediti. Bog je strpljiv sa mnom i polako me kroz ljude i okolnosti uči kakav je On Roditelj, pruža mi ono što od mojih roditelja nisam imala i time me oslobađa. On me prihvata takvu kakva jesam i zato ja mogu da prihvatim sebe i da se suočim sa lošim stranama moje ličnosti. Sada ga doživljavam kao mog pravog Roditelja koji je želeo da se ja rodim i bio sa mnom u svakom danu mog života i ovo zajedništvo se neće nikad prekinuti i to je ono što me određuje.“
Ispavnu sliku možemo izgraditi na sledeći način:
1. Razmisli šta utiče na tvoju sliku o Bogu. Kakva su tvoja iskustva sa zemaljskim roditeljima? U čemu su tvoja iskustva bila negativna? U čemu su bila pozitivna?
2. Istraži šta Sveto pismo govori o Bogu. Otkrij kakav je Bog Roditelj. Uporedi ispravnu sliku sa onom koju ti imaš.
3. Pokaj se ako se tvoja slika Nebeskog Roditelja razlikuje on stvarnosti. Dr. Robert Hemfelt naziva pogršnu sliku Boga idolopoklonstvom. Sliku naših zemaljskih roditelja smo stavili ispred Boga, a to jeste idolopoklonički.
4. Oprosti svojim zemaljskim roditeljima. Nama je puno oprošteno, i pozvani smo da isto činimo drugima. Mi smo puno voljeni i pozvani smo da volimo istom ljubavlju druge ljude.
5. Zadrži stah Gospodnji. Strah Gospodnji nije stah od osude i kazne (Rimljanima 8.1.), on je poštovanje prema nekom koga neizmerno voliš i ceniš. Iz ljubavi, zbog svega onoga što ti je dao, sledi njegove zapovesti (I Jovanova 1.8.-2.1.)
6. Ako su tvoji roditelji obavili svoj zadatak i preneli na tebe ispravnu sliku Roditelja slavi Boga zbog toga i budi zahvalan. Bog ti je dao poseban poklon.
Sluga integriteta može biti samo onaj sluga koji je spašen, siguran u večnost i ljubav svog Nebeskog Roditelja. "
Članak iz "Sestrinskog lista", Hrišćanske Baptističke crkve, koji sam napisao 2008. godine. Jedan od mojih prvih članaka u tom časopisu.

Takođe preporučujem

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...